Ko je dovoljno važan da bi bio otrovan?
21. septembar 2020
Od kad se pojavila prva informacija da je Aleksej Navalni otrovan, mnoge marionete Kremlja su iznosile međusobno suprotstavljene verzije o tome šta se zapravo zbilo. Te priče ne bi bile vredne komentarisanja da prošle sedmice nisu pozlaćene sa zvaničnog mesta. Stalno predstavništvo Rusije pri Evropskoj uniji poslalo je katalog pitanja onima koji upiru prstom na rusko rukovodstvo i službe.
Odmah je međutim jasno da na većinu ovih „pitanja“ nije moguće dati odgovor jer ona nisu baš prava pitanja već više sofizmi u stilu „da li je istina da više ne pijete konjak ujutru?"
„Da li je slučajnost što su neka lica, koja su išla sa gospodinom Navalnim u Sibir, odmah posle incidenta napustila Rusiju i otišla u Njemačku?“ – tako providno autori upitnika navlače stvar na verziju koja se već čula u ruskim medijima. Suština te verzije je da, ako je Navalni i otrovan, onda je to učinila njegova saradnica Marija Pevčih koja je tobože flašicu sa otrovom odnela sve do Njemačke.
Savršeno je nepoznato kakav bi odgovor na to pitanje mogli da daju u Evropi.
No znakovitije i skandaloznije je što u zvaničnom ruskom upitniku mjesta nalazi još jedna popularna propagandna teza: „Zašto bi ruska vlast 'trovala' Alekseja Navalnog s obzirom da on, prema nedavnoj anketi Centra Levada, dostiže dva odsto podrške?“
Pokušaj da se uveže popularnost političara sa slučajem njegovog trovanja nužno izaziva kontra-pitanje: koliku popularnost treba da uživa neki političar kako bi ga ruska vlast smatrala dostojnim trovanja?
Nažalost, Navalni nije prvi čovjek za kojeg se smatra da su ruske vlasti pokušale da mu naude. Boris Njemcov, Sergej Srkipalj, Aleksandar Litvinjenko, Jemeljan Gebrev, Vladimir Kara-Murza Mlađi, Petar Verzilov, Zelimkan Hangošvili – to je tek djelić spiska onih na koje je, uspješno ili ne, izvršen atentat u posljednje dvije decenije.
Lako je primijetiti da te ljude ne povezuje visoka popularnost niti to što su realna prijetnja režimu u Moskvi. Povezuje ih to što su na ovaj ili onaj način silno razjarili rusku vlast ili službe. Tako gledano, Navalni je samo nastavak te logike. Suludo djeluju tvrdnje da ruske vlasti uopšte nisu ni marile za tamo nekog „blogera“ Navalnog.
Njegov život se posljednjih godina svodio na suđenja, racije, hapšenja, demonizaciju u režimskim medijima, huliganske napade na njega koji nikada nisu razjašnjeni – i posebnu pažnju koju su mu pridavale ruske službe. Treba li uopšte reći da to sve ne ide bez odobrenja sa vrha?
Prije tri godine Navalni je na ulici napadnut zelenom kiselinom koja farba lice i u Rusiji je simbol kojim se obilježavaju tobožnji izdajnici. To je učinio jedan nacionalista odan Kremlju. Ako je takav napad tolerisan, koliki je onda korak između kiseline i otrova novičok?
Jednostavno je objašnjenje za sofizme iz Moskve. Oni veoma podsjećaju na slučaj malezijskog Boinga koji je oboren iznad istočne Ukrajine prije nekoliko godina – Moskva generiše stalno nove verzije događaja, zahtjevajući od Njemačke, Evrope i cijele međunarodne zajednice da ispitaju te verzije. Ako to bude odbijeno, iz Kremlja se nadigne gnjev i priča o „dvostrukim standardima“.
Pri tome, ne mari što verzije događaja – u slučaju obaranja aviona kao i u slučaju Navalnog – protivrječe jedna drugoj, a uglavnom protivrječe i zdravom razumu. Važno je da se stvori utisak kako postoji mnogo mogućih verzija i mnogo interpretacija i kako ništa nije sigurno.
No, za razliku od putnika i posade Boinga, Navalni je preživio i moći će da bude ključni svjedok u slučaju trovanja. Drugo, sada ima više razloga da se upre prstom direktno u Kremlj. Treće, međunarodna zajednica je shvatila sa kim ima posla te ignoriše ruske sofizme i insistira na činjenicama.