Krihbaum: BiH je poseban slučaj

DW: Gospodine Krihbaum, Kancelarka Angela Merkel bi trebalo da posjeti Srbiju, Kosovo, Albaniju i Bosnu i Hercegovinu. Je li to svojevrsna zapadna ofanziva šarma na Balkanu, s obzirom na pokušaje Rusije da u tom regionu pojača svoj uticaj? Jer ne radi se samo o Srbiji, mnogi dešavanja u Makedoniji ili Republici Srpskoj povezuju se sa borbom Zapada i Istoka.

Gunter Krihbaum: Prvo, normalno je da savezna kancelarka redovno posjećuje evropske partnere, što one iz EU, što one van EU. Mislim da je to dobar znak razumijevanja naroda i međunarodnih veza koje Njemačka gaji. Kada se radi o ruskom uticaju: Mislim da svaka zemlja treba sama da odluči šta želi i sagleda ko joj kakve perspektive nudi. Naravno, to ne mora biti odluka „ili-ili", već može postojati i jedno „i“. Ali vrijednosti koje mi u EU zastupamo su vidno drugačije od onih koje zastupa Rusija i vlast gospodina Putina. U prilici smo da to vidimo u Ukrajini gdje je Krim protivpravno anektiran i sve do sada traje ratni konflikt na istoku Ukrajine. Upravo Rusija tamo podriva dogovor iz Minska o prekidu vatre što je neprihvatljivo.

Pomenuli ste perspektive koje nudi Evropa, no one svakako nisu ekspresne. Junkerova administracija je od početka isključila mogućnost da bude proširenja EU u narednih pet godina.

To vidim drugačije od Vas jer, realno gledano, u narednih pet godina neće biti pristupanja EU. Nijedna zemlja-kandidat neće biti spremna do 2019, to važi za sve države sa kojima trenutno vodimo pristupne pregovore. U tim zemljama bi fokus trebalo da bude na tome da se u EU uđe dobro pripremljen. Jer neće poteći med i mlijeko onog momenta kad neko uđe u EU, već je zemlja tamo izložena i pritisku tržišne konkurencije i zato je mnogo smislenije da Uniji pristupe zaista spremne zemlje.

Ipak, da li je EU pomalo promijenila svoju taktiku na Balkanu? Na primjeru BiH vidimo da je stupio na snagu Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju iako tamošnji političari nisu otklonili diskriminatorske odredbe ustava što je ranije bio zahtjev Brisela. Dakle, da li je zbog geopolitičkog sukoba sa Rusijom sada strategija da se zemlje brže guraju ka EU čak i kada nisu zrele?

Ni u kojem slučaju. Bosna i Hercegovina je svakako poseban slučaj. Tamo nam treba Dejton 2, a realnost nije baš ohrabrujuća. Naprotiv, niko ne bi trebalo da razmišlja u kategorijama datuma i termina i to posebno važi za Srbiju. Znam da se u Srbiji politizuje pitanje kada će se početi sa pregovorima o poglavljima, ali – mjereno prema vječnosti – to je potpuno nevažno. Kada biste danas napravili anketu u Češkoj, Slovačkoj ili Rumuniji, niko ne bi znao kada su počeli pregovori sa EU, ali svako bi znao kada je njegova zemlja pristupila Uniji. To je ono što se na kraju računa i zato u pregovore treba ući dobro pripremljen.

Vladu Srbije vjerovatno najviše interesuje da li Merkelova u Beograd donosi konkretan datum kada bi mogli da počnu pregovori Evropske unije i Srbije o pojedinim poglavljima. Jer, srbijanski političari često navode da su uradili sve što je do njih i da ne znaju šta ta Evropa čeka.

Ne radi se o donošenju datuma za pregovore, već o tome da prije toga treba ispuniti sve uslove – što se do danas nije desilo. Treba voditi računa da ovdje ne stvorimo lažan utisak. Sigurno je da želimo da počnemo pregovore poglavljima 23, 24 odnosno 35, dakle onima koja se tiču pravne države i onim u koje su smješteni dobrosusjedski odnosi gdje je u fokusu Kosovo. A tu ima još posla. Kada se radi o poglavljima 23 i 24, dostavljeni su akcioni planovi koje sada razmatra Evropska komisija. Iz dosadašnjeg iskustva proširenja EU znamo da takvi planovi mogu nekoliko puta biti vraćeni na doradu, u slučaju da Komisija smatra da plan nije dovoljno dobar. Kod poglavlja 35 takođe ima otvorenih tačaka, ali sam optimista jer se mnogo stvari – recimo na polju telekomunikacija i energetike – odvija u dobrom pravcu. Ali ostaje, recimo, pitanje slobode kretanja na mostu u Mitrovici ili status Zajednice srpskih opština – a u tim pitanjima stvari ni izbliza ne stoje onako kako je Komisija tražila kako bi se počelo sa poglavljem 35. Zato je u rukama Srbije to kada ćemo početi sa pregovorima. Počećemo čim budu isporučeni rezultati i ispunjeni uslovi.

Ali stvar leži i u rukama Prištine, posebno onoga što se tiče Zajednice srpskih opština koju pominjete. Političari u Beogradu često tvrde da se Srbija kažnjava zbog inertnosti kosovske vlade.

Ta slika, u najmanju ruku, nije potpuna. Jer radi se i o objavljivanju tokova novca, transparentnosti finansija, a tu se Srbija pita. Nije od pomoći ni retorika srpskog predsjednika koji tvrdi da Kosovo jeste i ostaje integralni dio Srbije. To ne doprinosi nastavku pregovaračkog procesa.

Angela Merkel je u jedinoj posjeti Srbiji boravila 2011. i jasno je moglo da se vidi koliko je bijesna bila na konferenciji za štampu sa tadašnjim predsjednikom Tadićem. On, naime, nije htio da ukine paralelne strukture na Kosovu. Da li je u tom smislu premijer Vučić „uzorni đak Evrope“, kako ga često naziva i njemačka štampa?

Mora se svakako prepoznati da je cilj premijera Vučića da uvede zemlju u Evropsku uniju. On aktivno radi na tome. Pomoglo bi ukoliko taj konstruktivni put ne bi bio stalno ometan istupima srbijanskog predsjednika. Vučićev napor treba podržati i vjerujem da je upravo zato od srpskog stanovništva dobio izuzetnu podršku na izborima. To bi trebalo da ohrabri srpsku vladu da dalje korača ka Evropi. Potrebno je još mnogo reformi, ali tu se mora reći da sve reforme koje su sprovedene i koje tek dolaze nisu usluga Parizu, Briselu ili Berlinu nego su za dobrobit sopstvenog stanovništva i, prije svega, mlađih generacija. Jer oni žele Srbiju u središtu Evrope, sa svim šansama i perspektivama koje otvara Evropska unija.

Ipak na unutrašnjem planu Vučić vlada sve više autoritarno, sloboda štampe praktično ne postoji, opozicija je skrajnuta i svakodnevno proganjana… Da li se to uopšte registruje u Berlinu ili Vučić uživa neku vrstu bonusa zbog saradnje u pogledu Kosova?

Ne mislim da se radi o bonusu zbog Kosova. Što se tiče slobode štampe, svakako pratimo izvještaje međunarodnih nevladinih organizacija, Transparensi internešnala ili Reportera bez granica. Upravo je ta organizacija u posljednjem izvještaju primijetila napretke u pogledu slobode štampe. Nema sumnje da je sloboda štampe neophodna, bez nje nema slobode mišljenja, a bez toga nema demokratije. Ko hoće da uđe u EU mora na tom polju da demonstrira evropske principe.

Vi ste u jednom intervjuu još prije tri godine rekli da bi Srbija, prije ulaska u EU, morala da prizna nezavisnost Kosova. Zbog toga ste lično – baš kao i pokojni Andreas Šokenhof – od dijela srpskih analitičara označeni kao ucjenjivač. Da li ostajete pri tom stavu?

Ne znam na koji citat mislite, ali ja najbolje znam šta sam rekao…

Govorili ste o tome da Evropskoj uniji ne treba još jedan Kipar.

To se odnosilo na izjavu bivšeg ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića koji je rekao da je Evropa uspjela da podnese Kipar kao članicu. Tada sam rekao da sigurno ne želimo drugi Kipar u EU. Problemi se moraju riješiti prije pristupanja. Što se tiče nezavisnosti Kosova, i sam znam da se radi o dugoročnom procesu normalizacije. Moramo se sjetiti da je i u Njemačkoj dugo trajalo dok građani nisu prihvatili gubitak istočnih dijelova zemlje. Znam da se ni u slučaju Srbije tako nešto neće desiti preko noći. Ali sadašnja realnost mora se prihvatiti, naime da je Kosovo do danas priznalo više od sto svjetskih država, ali i da jedan broj država EU tu nezavisnost nije priznao – i to primamo k znanju. Ovdje, u Evropskoj uniji, možemo živjeti u miru i slobodi jedino ako prihvatamo samo zemlje koje ne uvoze konflikte. Zato sam i rekao da u EU ne može biti drugog Kipra.

*Gunter Krihbaum, 1964, je političar Hrišćansko-demokratske unije i poslanik Bundestaga od 2002. godine. U ovom sazivu parlamenta vodi Odbor za evropske poslove.