Svijet se i dalje naoružava

DW: Gospodine Vezeman, u izvještaju za 2017. godinu SIPRI primjećuje blago povećanje vojnih izdataka. Navodi se da je u svijetu za vojne svrhe izdvojeno 1,739 biliona dolara – 1,1 odsto više nego 2016. godine. Da li je to mnogo ili malo?

Piter Vezeman: Ukoliko se uzmu u obzir statističke nejasnoće i okolnost da podaci nikada nisu u potpunosti pouzdani, onda se može reći da se radi o blagom povećanju. Ali jasno je da su se vojni izdaci globalno stabilizovali na veoma visokom nivou. Na regionalnom nivou vidimo prilično značajne razlike…

DW: Na primjer u Kini. Tamo su vojni izdaci povećani za 5,6 odsto, na ukupno 228 miliona američkih dolara.

Vezeman: Da, ali to slijedi liniju povećanja izdataka u poslednjih dvadeset godina. Vojni izdaci tamo prate rast bruto društvenog proizvoda. Dakle, nije riječ o nekom posebno dramatičnom razvoju. Kina je u svijetu na drugom mjestu po izdvajanjima za vojsku. Ipak, to je daleko iza najvećeg ulagača, SAD, ali i daleko ispred ostalih zemalja na vrhu liste.

DW: Šta to govori o političkim ambicijama Pekinga?

Vezeman: Kina je veoma velika zemlja sa veoma velikom privredom. Kina ne želi da bude velika sila samo u regionu, već i globalno. Ima velike ambicije i to se odražava i na vojne izdatke.

DW: Spomenuli ste SAD koje imaju ubjedljivo najveće velike izdatke. One više ulažu u svoju vojsku nego sljedećih sedam zemalja na listi zajedno. Šta to znači?

Vezeman: Predsjednik Donald Tramp je već progurao povišeni budžet – iako je bilo velikih protivljenja. U SAD postoje veoma uticajni glasovi koji traže smanjenje izdataka za vojsku. Ali Tramp je ipak uspio da se izbori. I narednih godina može da se očekuju povećavanja izdataka.

DW: Naročito velika vojna izdvajanju su i na Bliskom istoku. Tamo je sedam od deset zemalja, čija su izdvajanja za vojsku najviša u odnosu na bruto domaći proizvod. Tu su Oman, Saudijska Arabija i Kuvajt, ali i Jordan, Izrael i Liban. Kako ocjenjujete razvoj u tom regionu?

Vezeman: Saudijska Arabija, Ujedinjeni Emirati i Katar su spremni da veoma velike udele svog BDP izdvoje za vojne budžete. Saudijska Arabija dobrih deset procenata. To pokazuje kako te zemlje gledaju na svoju poziciju u regionu. U slučaju Saudijske Arabije brojke pokazuju i da ta zemlja motri glavnog konkurenta – Iran. Ratovi u Siriji i Jemenu uz to pokazuju da te zemlje ne povećavaju samo svoje izdatke, već i da su spremne da upotrijebe kupljeno oružje za svoje ciljeve. Sa druge strane Iran ulaže relativno male sume za vojsku. Ali to može da se promijeni. Iran je zaista voljan da poveća svoje izdatke, ali mu privredna situacija to trenutno ne dozvoljava.

DW: Afrički kontinent bilježi minimalno smanjenje izdvajanja za vojsku, naime za pola procenta. Kako to objašnjavate?

Vezeman: Postoje veoma različiti razlozi. Angola je smanjila izdatke. Razlog za to je smanjenje cijene nafte, koja naravno pogađa Angolu. To može da se kaže i za neke druge afričke zemlje, koje su zavisne od prihoda od nafte. Ali u nekim zemljama su se izdaci povećali, recimo u Sudanu. Borbe između vladinih snaga i pobunjenika su se intenzivirale.

DW: U centralnoj Evropi su izdvajanja za vojsku porasla za 12 odsto, u zapadnoj Evropi za 1,7 odsto. Da li to ima veze sa osjećajem ugroženosti od strane Rusije?

Vezeman: Evropske zemlje time reaguju na dešavanja koja se doživljavaju kao prijetnja, prije svega na situaciju u Ukrajini. Rusija je zaista u poslednjih deset godina značajno povećala vojne izdatke. Zbog toga se evropske zemlje osjećaju primorane da urade isto – poput Poljske. I NATO je u regionu povećao broj vojnika. Ipak treba reći da Rusija trenutno ne povećava izdatke, čak su i manji u odnosu na prethodnu godinu. Te brojke treba više imati u vidu kada se u Evropi diskutuje o povećanju budžeta za odbranu. Moglo bi čak i da se postavi pitanje da li je sada pravi trenutak da se sopstveni izdaci za vojsku takođe smanje – kako bi se pokazalo da postoji volja da se konflikt riješi na drugačiji način.

*Piter Vezeman je vodeći istraživač programa Transfer oružja i izdvajanja za vojsku na Međunarodnom institutu za mirovna istraživanja (SIPRI) u Stokholmu.