Varšavske rane

„Sve je to bilo pustinja poslije rata“, govore nastavnici đacima dok im na lijepom Varšavskom trgu pokazuju 22 metara visokog Žigmunda i iza njega Kraljevski dvorac, rekonstruisan poslije 1945. To je dio istorije Poljske, baš kao i Varšavski ustanak, posliednji pokušaj Poljaka da se sami oslobode nacista 1. avgusta 1944, godinu dana poslije Ustanka u jevrejskom getu 1943. Na taj ustanak, neposredno prije nego što je Crvena armija u trijumfalnom pohodu stigla u zapadnu Varšavu – pozvalo je oko 53.000 Poljaka. Uspješan ustanak protiv njemačke okupacije trebalo je da bude simbol jake i u budućnosti nezavisne Poljske.

Sve to znaju poljski đaci, dok prolaze pored spomenika Malom ustaniku. Skulptura malog dječaka sa šljemom i puškom u ruci sada se smatra kontroverznom, kao i uloga djece u ustanku. Nastavnici zato samo kratko zastaju i idu do obližnjeg vidikovca. „Tamo, na desnoj obali Visle, već su bili Rusi. Vjerovalo se da će oni uskoro napasti i da će pomoći da se protjeraju Nijemci.“ Varšava se nadala da će je podržati oružjem i municijom, ali Crvena armija je oklijevala. Staljinu nije išla u prilog pobjeda poljske armije i možda nova antikomunistička vlada. Čak 63 dana su trajale teške ulične borbe, u kojima su Poljaci bili prepušteni sami sebi.

Iako su vojno bili potpuno inferiorni, ustanici su u prvih nekoliko dana uspjeli da zauzmu neke strateške pozicije. Nijemci su se povukli iz starog grada. Ali, kako je vrijeme prolazilo, borcima je ponestajalo snage i materijala. Konačno, ustanak je brutalno ugušen. U januaru 1945, kada su Rusi konačno prešli Vislu, u ruševinama je bilo samo 1.000 preživjelih.

Tri petine zgrada je uništeno tokom Varšavskog ustanka. Na kraju 1945. je na obje strane Visle bilo samo 15 odsto zgrada. Himler je naredio masovne egzekucije. SS je tokom ustanka u Varšavi počinio nekoliko brutalnih masakara, desetine hiljada ljudi je deportovano u koncentracione logore. Stotine hiljada Varšavljana je smješteno u takozvane tranzitne logore. Tokom Varšavskog ustanka ubijeno je oko 200.000 Poljaka, većina njih su bili civili.

Uzaludne žrtve?

Koliko herojstvo ima smisla, pitaju se mnogi Poljaci danas. Mladi novinar Pjotr Zihovic je svojom knjigom Ludilo 1944 nedavno izazvao buru negodovanja. On je Varšavski ustanak nazvao „gigantskom, beskorisnom žrtvom“. Zihovic je optužio rukovodstvo ustanka za pogrešnu procjenu situacije i okrivio ga za smrt hiljada ljudi. Međutim, istoričari su uzdržani. „Ustanici su znali mnogo manje nego mi danas“, rekao je Jacek Mlinarčik. Glavno pitanje ostaje da li je ustanak bio koristan, i još dugo će se Poljaci baviti tim pitanjem.

Važno mjesto u potrazi za odgovorima je Muzej Varšavskog ustanka, koji je do danas, deset godina nakon otvaranja, posjetilo oko četiri miliona ljudi. Na ulazu su često dugi redovi. U muzeju je mnogo mladih i djece. Za školske grupe je to obavezno, kao i odlazak u Stari grad. Poslije nekoliko koraka, možete čuti bombe i sirene. To se sviđa djeci i mladima, ali ne i Edmundu Baranovskom (85) koji se kao 15-godišnjak borio u Varšavskom ustanku. „Djeca nemaju šta da traže u ratu“, kaže on pred salom muzeja koja je puna modela lovačkih aviona i figura vojnika.

Trend ratnih igara kao dio nastave istorije nije samo vidljiv u muzeju. Nedavno se na tržištu, pred 70. godišnjicu, pojavila igrica sa malim figurama boraca sa oružjem i SS oficirima, sa bombama, molotovljevim koktelima. Komercijalizacija nacionalnog etosa je na samoj granici podnošljivosti.

Učiteljica života

Interesovanje za Varšavski ustanak je ove godine veće nego ikada. Tema je prisutna čak i nakon sedam decenija. Ali, ono što je novo ove godine je istorijski kontekst dva vjerovatno najvažnija događaja u novijoj istoriji Poljske. „Bez sjećanja na žrtve ustanka, možda ne bi bilo mirne revolucije Solidarnosti 1989. Godine“, kaže Jacek Ukielski iz Muzeja Varšavskog ustanka. Slični stavovi se često čuju ovih dana u medijima. „Debate pokazuju da je Poljska naučila iz svoje istorije“, kaže Ukielski. „Zbog traume 1944. opozicija nije htela da se za slobodu ponovo umire."

Bez obzira na široku raspravu pred godišnjicu, 1. avgust je tradicionalno posvećen samo herojima tog vremena i neće biti velikih manifestacija. Na godišnjicu u 17 časova, kada je bitka počela, čuju se sirene i grad tone u impresivan minut ćutanja: ljudi, automobili, autobusi, tramvaji – sve staje.