„Ako me uhapse na protestu, znaću da radim pravu stvar“

Milica iz Zrenjanina i Milena iz Beograda poznaju se sedam godina. Dugo su delile studentsku klupu, a neretko i hladan beton na ulici, jer su isto toliko godina i saborkinje na protestima.

U poslednjih pet godina u Srbijiodržano je više od dvesta različitih protesta, navodi Arhiv javnih skupova. Samo u avgustu ove godine, ljudi su više od 40 puta izašli na ulice.

Ekološki aktivisti, poljoprivrednici, prosvetni i medicinski radnici, studenti, „obični“ građani… Imaju li nešto zajedničko, koliko su homogeni i kako stalno pozivanje na izlazak na ulice utiče na motivaciju mladih?

Protest kao „građanska dužnost“

Poslednji protest opozicije u Beogradu mnogi ocenjuju kao fijasko. Ali uprkos tome, pričaju Milena i Milica, od odlaska na proteste nikad ne mogu da se umore, jer bi to značilo da prihvataju da su kao građanke nemoćne.

Na pitanje šta ih motiviše da i dalje protestuju, Milica sa čuđenjem odgovara kontra pitanjem: „A šta nekoga motiviše da ne ide na proteste?“

To je za njih, kažu, lična potreba. „Ako živimo u nekoj zemlji, koliko god ona bila uređena ili neuređena, naša je obaveza da se pobunimo protiv onoga što nam smeta i ne funkcioniše“, priča Milica. „To je osnovni vid iskazivanja nezadovoljstva.“

Sudeći po broju protesta i masovnosti pojedinih, reklo bi se da nezadovoljstva ima mnogo.

Sagovornici DW saglasni su da su protesti poslednjih godina retko homogeni, da okupljaju različite demografske i ideološke grupe.

Isti je okvir

Ipak, za sve proteste je zajednički društveni i politički okvir iz kojeg „izranjaju“.

U pitanju su protesti „unutar koncentrisane i centralizovane populističke vlasti pod neosporivim liderom Vučićem, što je posebno primetno od 2017. godine“, kaže Zoran Stojiljković, nekadašnji profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu.

On za DW kaže da je za proteste od 2020. godine naovamo specifična „apsolutna medijska i kontrola nad svim resursima“, te da je „nivo do koga je došla koruptivna delatnost u politici i kontrola nad zapošljavanjem dovela do nezapamćenog obima partijskog zapošljavanja“.

Sve to, napominje Stojiljković, stvara „masovni krug koji zatvara socijalnu piramidu i na vrhu i na dnu“, što stvara specifične uslove koji kod građana izazivaju nezadovoljstvo.

To, kaže, i dovodi do ograničenog efekta protesta, jer je za njihovu uspešnost potrebno da imaju dovoljno bitan povod, koji će u uslovima medijske blokade izazvati dovoljno pažnje.

Upravo to onemogućava da se protesti „pretvore u trajniji i homogeniji pokret“, a za promenu je potrebna „kombinacija protesnih aktivnosti i institucionalne političke izborne borbe“.

„Sve dok ne artikulišete i sa ovim ostalim zahtevima ne povežete svest o tome da društvo sa stanovišta BDP-a možda ide napred, ali da većina ne ide, da je isturena iz prostora politike i da je režim ne uvažava, neće doći do promena“, objašnjava Stojiljković.

Kapi koje prelivaju čašu

Nespremnost vlasti da u većini slučajeva uđe u pregovora kod građana izaziva revolt.

„Stvara se posebna kultura netolerancije, bahatosti u nastupu i odsustvu dijaloga, što vodi do sve veće periferne nasilnosti protesta“, kaže profesor FPN-a u penziji.

Pamte se neredi i policijska brutalnost na protestima u Beogradu jula 2020. godine, kada je, nakon najave predsednika Vučića da će ponovo uvesti policijski čas, grupa besnih građana spontano izašla na ulice.

Nereda je bilo i na poslednjem protestu u Novom Sadu, koji je 5. novembra održan zbog reakcije na pogibiju četrnaestoro ljudi u padu nadstrešnice tek rekonstruisane Železničke stanice.

Na kamenice i uništavanje Gradske kuće policija je odgovorila suzavcem i hapšenjima, a nekoliko aktivista i dalje se nalazi u pritvoru.

Opozicija je za nasilje okrivila „ubačene elemente“ – grupu maskiranih mladića sa crnim kapuljačama koja se pojavila sa metalnim štanglama i palicama i pravila nerede.

Ipak, sagovornici DW smatraju da, osim onih koje vlast infiltrira kako bi sabotirala proteste, gotovo sigurno ima i „običnih“ besnih građana.

„To je nastupilo kao kombinacija nestrpljenja, razočaranosti, nepoverenja u organizatore i zasićenosti neuspesima da se kroz relativno mirne forme nešto uradi. Ova frustracija je nastala i zbog lokalnih izbora ove godine i opozicionog 'hoću-neću na izbore'“, smatra Stojiljković.

Nasilni protesti i mladi

Na pitanje kako na motivaciju mladih utiče nasilje na protestima, politikolog Dušan Milenković kaže da su mladi po prirodi buntovni i nosioci revolucija, zbog čega smatra da su oni spremniji za neku vrstu agresije prema režimu.

„Dužina vladavine SNS i Vučića dovela je do toga da ljudi ne vide alternativu. Ako neko ima 20 godina, znači da je imao osam godina kad je Vučić došao na vlast, faktički ne pamti drugo vreme. Verujem da su oni najsvesniji i najubeđeniji da ovde nema nikakve promene dok se ne sprovede neka vrsta nasilja“, priča Milenković za DW.

Zato smatra da postoji „logična povezanost između toga da mladi budu mnogo prisutniji na protestima koji uključuju nasilje“, ističe Milenković.

Za Milicu i Milenu, pak, nasilje je neprihvatljivo.

„Već imamo dovoljno nasilja, zar ne? I u javnom prostoru, i na ulici, svuda ga je previše. Jesam za neki vid revolta, ali ne za uništavanje bilo čega, jer ćemo to opet mi plaćati iz svog džepa“, kaže Milica.

Milena dodaje da „nije potrebno da bude nasilja, što ne znači da nije potrebno da bude hrabrosti“ i da, iako su zajedno bile na desetinama protesta, ipak im nije svejedno kada vide kako policija hapsi aktiviste.

„Svakodnevno živimo u prevelikom strahu za sopstveni život. Sutra mogu da budem uhapšena ili moja najbolja drugarica, svako od nas, i to jeste opasnost“, priča Milica za DW, ali napominje da je to neće sprečiti da ponovo izađe.

„Štaviše, ako me neko uhapsi na protestu, samo ću znati da radim pravu stvar“, dodaje ona.