Albanija i Severna Makedonija – možda, jednog dana…
21. jun 2019.
„Ponovo je Evropska unija odložila početak pregovora sa Albanijom i Severnom Makedonijom. To je loš signal za čitav region“, ocenjuje se u tekstu pod naslovom „Možda, jednog dana“ autorke Jana Laper koji objavljuje berlinski Tagescajtung.
„Dve balkanske zemlje odavno su u stvari završile svoje domaće zadatke. To im je još u maju potvrdila i Evropska komisija. Albanija je preduzela mere u borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala i tako započela reformu pravosuđa, a Severna Makedonija se u junu 2018. odlučila na istorijski korak – da promeni svoje ime.“
U tekstu „Tagescajtunga“ podseća se da je promena naziva države bila veoma sporna u velikom delu stanovništva, ali su, kako se navodi, prevagnuli izgledi da se zemlja tako može približiti Evropskoj uniji: „Možete li to da zamislite: zemlja se odlučila na drastičan korak, da promeni svoje ime, a EU nije ispunila svoja obećanja. Čak ni Nemačka do sada nije dala zeleno svetlo. Prema rečima državnog ministra pri Ministarstvu spoljnih poslova Nemačke Mihaela Rota, ’Bundestag nije imao dovoljno vremena da se pozabavi predlogom Evropske komisije’,“ piše berlinski list uz ocenu da Nemačka i EU „koče te zemlje, ne ispunjavaju data obećanja i ne šalju u region signal: Reforme se isplate! Ako rešite vaše konflikte to ćemo adekvatno da nagradimo!“
„Hladnokrvni autokrata Vučić“
„A konflikata u regionu Balkana ima još“, piše autorka: „Bosna i Hercegovina je sa svojim fragmentiranim republikama, vladama koje jedna drugoj konkurišu i hrvatskim i srpskim mešanjem – bure baruta. A Srbija, sa svojim zahtevima za etnički čistim teritorijama i provokacijama usmerenim ka Kosovu, važi za agresora koga je teško proceniti. To su samo dva primera na koje bi ’Ne’ Evropske unije moglo fatalno da se odrazi.“
„I dok se početak pregovora sa Albanijom i Severnom Makedonijom neprestano odlaže, pristupni pregovori sa Crnom Gorom i Srbijom započeti su 2012. odnosno 2014. godine – i to iako nijedna od te dve zemlje nije baš poznata po tome da zaista želi reforme. U Srbiji je na vlasti Aleksandar Vučić, hladnokrvni autokrata koji uz pomoć medija nameće jednoumlje i forsira ideju o razmeni teritorija sa Kosovom – ali EU uprkos tome sarađuje sa njim i u dobroj meri se uzdržava da ga kritikuje. U Crnoj Gori je pak zastoj zato što je u toj zemlji još od prvih demokratskih izbora 1990. na vlasti Demokratska partija socijalista (DPS).“
Autorka podseća da je nevladina organizacija „Fridom haus“ Srbiju i Crnu Goru označila kao zemlje sa „ograničenom demokratijom“, a zatim postavlja pitanje i nudi odgovor: „Kakav utisak ostavlja to što EU ne nagrađuje sprovedene reforme, dok istovremeno pregovara sa autokratskim vladama? Svakako ne takav da će zbog toga doći do popuštanja kada je reč o drugim problemima u regionu.“
Za to vreme – Rusija, Kina, Turska…
S druge strane, piše Tagescajtung, „Rusija, Kina i Turska nude izglednije perspektive: Kina izgradnjom Puta svile na Balkanu i samim tim izgradnjom infrastrukture, Turska gradnjom ogromnih džamija u Albaniji i na Kosovu, a Vučić se sve više u svom autoritarnom stilu vladanja orijentiše ka Putinu. Evropska unija pak svojim otezanjem sama sebi puca u noge.“
Na kraju teksta navodi se da je autorka Jana Laper volonterka „Tagescajtunga“, da je „studirala između ostalog u Beču, više puta putovala po Balkanu, a uz pomoć stipendije Nemačke službe za akademsku razmenu (DAAD) posebno se bavila Albanijom“.
Priredio: Svetozar Savić