„Amerikancima mora hitno da se kaže…“
12. oktobar 2017.
U nedelju (15.10.) ističe rok do kada bi američki predsednik trebalo da obavesti Kongres da li Iran poštuje obaveze u vezi sa nuklearnim sporazumom. Ukoliko predsednik oceni da Iran ne poštuje sporazum, Kongres ima 60 dana da razmotri mogućnost ponovnog uvođenja sankcija Iranu, ukoliko se zaključi da je to u interesu za nacionalnu bezbednost. Trampove ranije ocene, da je reč o „najgorem sporazumu svih vremena“, nagoveštavaju šta će reći, mada nije sigurno da će ga Kongres slediti. DW o tome razgovara sa Omidom Nuripurom, poslanikom nemačkih Zelenih zaduženim za spoljnu politiku.
DW: Šefica diplomatije EU Federika Mogerini još jednom je istakla da je za Evropljane „interes, odgovornost i obaveza očuvanje nuklearnog sporazuma sa Iranom“. To je sve lepo, ali kakve mogućnosti imaju Evropljani za očuvanje nuklearnog sporazuma?
Omid Nuripur: Evropljani Amerikancima jasno moraju da stave do znanja da bi napuštanjem sporazuma mi bili jako pogođeni i da bi posledice bile velike. To bi snažno uticalo na bezbednosnu situaciju u Evropi. Jasno je da nuklearni sporazum ni za jednu stranu nije savršen, ali to su kompromisi koji su postignuti nakon dugih pregovora.
Bez sporazuma, u Iranu više ne bi bilo inspekcija. Kraj inspekcija bio bi najbrži put da Iran dođe do bombe. Odstupanje od sporazuma i uvođenje novih sankcija od strane SAD vodilo bi jačanju tvrdolinijaša u Iranu. To bi naravno bilo loše za mirovne pregovore na Bliskom istoku. Ali ključna stvar je: ukoliko bi Iran imao bombu, gotovo je sigurno da bi nuklearno oružje počelo masovno da se širi – pored Saudijske Arabije i Turske, možda bi i Egipat hteo da ima bombu. Sve to bi samo nuklearizovalo sukobe na Bliskom istoku. To bi bilo strašno, pre svega za Evropljane kao neposredne susede. I Amerikancima to jasno mora da se da do znanja – nije bitno ko i kojim tonom, ali to mora da se kaže hitno, odmah.
U svom govoru u Ujedinjenim nacijama Tramp je snažno kritikovao destabilizirajuću ulogu Irana u regionu. To će verovatno ponoviti i u svom predstojećem govoru i pri tom ukazati na mešanje Irana u Iraku, Siriji i Jemanu. Da li predsednik SAD zbog toga ima pravo da povećava pritisak na Iran?
Istina je da Iran vodi veoma agresivnu politiku u regionu. Ali ne slažem se sa tim nabrajanjem. Iran igra veoma važnu ulogu u Siriji ili Libanu. Ali u Jemenu je glavni problem agresivna politika Saudijske Arabije. Sa Iranom i Saudijskom Arabijom u Persijskom zalivu imamo dve zemlje koje, vođene paranojom, stvaraju mnogo problema u mnogim drugim zemljama.
Problem je što Tramp napada samo jednu stranu. On putuje u Saudijsku Arabiju, na poklon prima zlatne statue i onda mu se još objašnjava kako su Iranci jedino zlo. Onda se vrati nazad i govori kako su Saudijci ti koji se zalažu za mir na Bliskom istoku. To je apsurdno! Zato samo mogu da kažem da bi za Amerikance najbolje bilo, kao i za Evropljane, kada bi na istom odstojanju držali i Iran i Saudijsku Arabiju.
Ne radi se o tome da se brani Iran: kada je reč o ljudskim pravima, situacija je katastrofalna. O aktivnostima u regionu sam već govorio. I pretnje Izraelu su neprihvatljive. Ali isto tako mogu da iznesem i čitavu listu loših stvari koje radi Saudijska Arabija – takođe kada je reč o ljudskim pravima, regionalnoj politici i tome da u našim pešačkim zonama pomaže salafistima da za džihadizam mobilišu našu decu.
Znači, moramo da govorimo i o jednoj i o drugoj strani. O mnogo toga imamo da razgovaramo i naravno morali bi da pokušamo da posredujemo između te dve zemlje, koje toliko nemira šire u regionu. Ali ne smemo da stajemo na jednu stranu, ni da Saudijcima prodajemo velike pakete sa naoružanjem, što vodi daljoj eskalaciji i još većem širenju oružja. I apsolutno je važno da učinimo sve kako se region ne bi nuklearizovao. To je smisao ovog nuklearnog sporazuma.
Evropljani su prethodnih meseci sigurno vodili intenzivne razgovore sa američkom administracijom i njihovim partnerima u Kongresu. Ali očigledno bez konkretnih rezultata. Barem kada je reč o samom predsedniku. Ukoliko Kongres zaista ponovo uvede sankcije, kakve posledice bi to moglo da ima na ponovo uspostavljenu privrednu razmenu Evropljana sa Iranom, čak i ukoliko bi Evropljani, Rusi i Kinezi i dalje insistirali na sporazumu?
Naravno da bi bilo teško. Ali ne bi bio odlučujući privredni efekat, već to da bi u Iranu na površinu isplivali tvrdolinijaši. To ne bi bilo dobro. Nisam prijatelj trenutne umerenije vlade u Iranu. Ni njen bilans kada je reč o poštovanju ljudskih prava nije zadovoljavajući. Ali tvrdolinijaši su motor agresivne regionalne politike.
Ukoliko bi Amerikanci odstupili od sporazuma i uveli nove sankcije, Evropljanima ne bi preostalo ništa drugo nego da sa Kinezima i Rusima stupe u kontakt sa iranskom stranom i razmotre kako je moguće sprečiti to da i iranska strana napusti sporazum. Moramo zajednički da razmotrimo šta još može da se uradi kako bi sporazum ostao na snazi. Ne možemo da dozvolimo da se Iran nuklearizuje i da ga u tome slede druge države.
Kako bi se ti pokušaji odrazili na transatlantske odnose?
Ako jednom mogu cinično da kažem: to bi bila cena, ukoliko američka strana ne bi ozbiljno uzela u obzir nacionalne i bezbednosne interese Evropljana. Onda bi o tome morali mi sami da se brinemo i to treba jasno razjasniti sa našim američkim partnerima.
*Omid Nuripur, 1975, je poslanik Zelenih u Bundestagu i član parlamentarnog Odbora za spoljnopolitička pitanja. Rođen je u Teheranu, a od 1988. godine živi u Nemačkoj.