„Austrija je despotija ublažena aljkavošću“, govorio je još legendarni Viktor Adler koji je pri tome mislio na apsolutističku carevinu. Danas je u Austriji na vlasti desničarski ekstremizam ublažen nesposobnošću.
Herbert Kikl koji je do prošle godine bio glavni parolaš ultradesničarske Slobodarske stranke, danas ministar unutrašnjih poslova, krajnje je desničarsko krilo vlade u Beču. Za kratko vreme koje je proveo na funkciji već je za sobom ostavio gomile krhotina.
Najpre je govorio da potražioci azila treba da budu „koncentrisano držani“ i posle se čudio kada se to našlo u udarnim vestima od Njujorka do Melburna. Onda nije uspeo pokušaj da se zaštita ustavnog poretka podvede pod partijsku kontrolu, zbog čega je Služba bezbednosti danas u ruševinama, a ministar, tek što je stupio na dužnost, već ima za vratom jedan anketni odbor parlamenta.
Sada je iz njegovog kabineta stigla i pisana instrukcija da se bojkotuju kritički mediji, da se informacije daju samo naklonjenim medijima i da se policijske aktivnosti koriste za desničarsku agendu. No, kada neko sačini takav papir, sa više strana, pa taj papir dospe do medija, to svedoči o dvojim stvarima: o ružnim namerama i totalnoj nesposobnosti.
A posle se ministar vadio na svoje saradnike: nisam to ja bio nego moj sekretar!
Sve to naravno nije samo obična nezgoda. Korak po korak, Austrija se orbanizuje. Autoritarno preuređenje plus trovanje klime. Uputstvo policiji je prava slika toga. Jer, tu se policiji ne daje samo instrukcija da se informisanje kritičkih medija (Standard, Kurir i slični) svede na minimum, a da se manje kritički mediji nagrade „bombonama“. Napominje se i da se u pisanju o seksualnim deliktima u javnom prostoru ubuduće navede nacionalnost počinilaca.
Pošto se većina seksualnih delikata dešava u ličnom okruženju žrtve (o tome se ne obznanjuje ništa a posebno se ne navodi nacionalnost počinilaca), namera je jasna. Reč „stranac“ i reč „silovanje“ u glavama publike valja povezati. Klima se truje odozgo.
Jasno je i da treba stvoriti klimu zastrašivanja. Naravno da je blamaža za neki medij činjenica da se ne nalazi na Kiklovoj listi „kritičkih novina“. Ko još želi da ima zvaničnu potvrdu autoritarnog ministra da je klasifikovan kao „nekritičan“? No, na duži rok će svi novinari koji su upućeni na informacije Ministarstva dvaput razmisliti da li će da ljute ministra.
Ko zna šta je sledeće? Pretresi u investigativnim medijima? Redakcije su već dale svojim novinarima uputstva za postupanje u slučaju policijskih akcija protiv novina.
Sve to je deo scenarija zastrašivanja svake opozicije, što je već oprobano u zemljama EU kao što su Mađarska ili Poljska. Tako nešto još izgleda skandalozno i izaziva borbene komentare. Ali, Evropa je iskrivljena. Ono što je ranije važilo kao potpuno nemoguće ponašanje u pluralističkoj demokratiji, danas je jedna od mnogo opcija o kojoj je normalno diskutovati.
Ranije je pluralistička demokratija sa svojim standardima bila konsenzus i na bazi toga su se vodile kontroverzne debate. Danas su pluralizam i demokratski standardi samo jedna od mogućnosti, i time više nisu konsenzus, već su sporne.
Ministra još kritikuje većina, ali njegovi sledbenici nisu zbog toga nespokojni. Slobodarska stranka Austrije oduvek trubi da će raskrstiti sa „elitama“. Time ta stranka manje misli na svoje finansijere iz redova krupnog biznisa i oružanog lobija, a više na urednike i novinare koji se protive autoritarnom preuređenju države.
*Robert Misik, 1966, je austrijski novinar i autor političkih knjiga. Osamdesetih je u Beču bio član Gruppe revolucionarnih Marksista i pisao za Radničke novine. Nemačkoj publici je poznat iz kolumni za levičarski Tagescajtung. Autor je dvadesetak knjiga. Tekst je deo naše vikend-serije Moja Evropa. Ostale kolumne pročitajte OVDE.