Avganistanska deca rata

Mala Navzija odmah upada u oči. Njena jarko crvena marama ističe se u prašnjavoj okolini. Boja koja dominira u izbegličkom kampu u kome ona živi je svetlo smeđa, kao blato. Navzija priča kako je doživela rat. „Sećam se pucnjeva i eksplozija. I jedne posebno glasne eksplozije u našem vrtu.“

Borbe u Kunduzu na severu Avganistana odnele su Navziji oca i jednu sestričinu, ujedno njenu najbolju drugaricu. Oni joj sada veoma nedostaju, kaže desetogodišnjakinja: „Nedostaje mi moja kuća, naročito moje drugarice.“

Kolibe na periferiji grada

Navzija je s majkom i osmoro braće i sestara iz Kunduza pobegla u Kabul, avganistanski glavni grad. Porodica je ostavila svoje malo seosko imanje, svoje njive i stoku, i danas živi na istočnoj periferiji Kabula u kolibi od ilovače koju su sami napravili. Na tom području smestilo se još pedesetak porodica iz pokrajine Kunduz u kojoj se vode borbe. Tako je na ogromnoj ledini, između pustih, nedovršenih solitera, nastao novi izbeglički logor. Jedan od mnogih u Avganistanu.

Ljudi u tom izbegličkom kampu moraju sami da se pobrinu za to da se nekako prehrane. Navzija i njena braća i sestre ne idu u školu. Ona i njene sestre pomažu majci kod pranja veša za druge ljude, braća čuvaju stoku ili rade kao nadničari na jednom gradilištu.

„Ranije samo mogao uvek da u našem dvorištu igram fudbal s drugarima. To mi sada mnogo nedostaje. Kao i jabuke i drugo voće u bašti. Imam samo jednu želju: da se što pre vratim kući i ponovo igram fudbal“, kaže Navzijin brat, 13-godišnji Mohamed Akbar. Njegov stariji brat Abdul Manan samo odmahuje glavom. On ima 15 godina i „glava“ je te izbegličke porodice. Na njegovim plećima leži velika odgovornost. U Kunduzu je samo tri godine išao u školu. Zna pomalo da čita i piše. I ima jasne predstave o tome kako da pomogne braći i sestrama.

Nada u bolji život

„Želim u Nemačku kako bih zaradio novac za svoju porodicu. Znam da je to putovanje opasno. Ali, čuo sam da je život u Nemačkoj dobar i siguran. U svakom slučaju želim u Nemačku. U Avganistanu nikad neće biti mira.“

Abdul Manan pokušava da od rodbine i ljudi kod kojih radi pozajmi novac kako bi platio krijumčarima koji će ga dovesti u Evropu. S majkom je razgovarao i o tome da proda zemlju u Kunduzu – ali ona je sumnjičava prema njegovim planovima. „Naravno, htela bih da ostane s nama, ali ako se naš život ne poboljša, onda ne bi trebalo da ga zaustavljam već da ga ohrabrim.“

Majka se ipak nada da bi njen, i život njene dece mogao da se poboljša ako bi najstariji sin uspeo da ode u Nemačku. Trenutno je ukupno više od milion i dvesta hiljada Avganistanaca u izbeglištvu u sopstvenoj zemlji. Samo ove godine, od januara do početka septembra, svoje domove je zbog rata moralo da napusti oko 250.000 ljudi. Čak 56 odsto tih raseljenih ljudi u Avganistanu su deca – kao Manan, Akbar i Navzija iz Kunduza.