Bahova „Pasija po Jovanu“: o ljubavi i izdaji

Muškarac star 33 godine optužen je za krivično delo koje nije počinio. Uhapšen je, mučen i umire na krstu. Njegovi ljudi, uključujući i njegovu majku, gledaju to okrutno mučenje i ne mogu ništa da urade. Ovo crno poglavlje u istoriji hrišćanstva lično i slikovito opisuje svedok: jevanđelist Jovan, blizak prijatelj žrtve. Ime ubijenog je Isus.

Ovako bi mogla da se sažme tema „Muke po Jovanu" – dela Johana Sebastijana Baha koje, uz Betovenovu 9. simfoniju, mnogi smatraju najvećim dostignućem evropske muzike, pa i evropske kulture uopšte.

„Večne teme čine ovo delo tako aktuelnim i univerzalnim", rekao je za DW Mihael Maul, direktor čuvenog festivala Baha u Lajpcigu. „Ljubav i saosećanje. Suočavanje sa izdajom, sa tugom. Ne morate biti pobožni hrišćanin niti luteran da biste to osetili."

„Bah razotkriva, Bah optužuje, ali Bah i teši. Sve nas navodi da se suočimo sa sobom, da razmišljamo o odgovornosti, ljubavi, životu i smrti", kaže muzikološkinja Particija Zigert.

7. april 1724. Veliki petak. To je prvi Uskrs u Lajpcigu za 39-godišnjeg kompozitora Johana Sebastijana Baha. Pre skoro godinu dana preselio se u bogati trgovački grad u Saksoniji sa svojom drugom ženom Anom Magdalenom i četvoro dece iz prvog braka.

Do tada je radio za plemstvo, na dvorovima, a sada je dobi ostalni posao - kantor crkve Svetog Tome, odnosno šef celokupne gradske muzike.

Bah nije bio prvi izbor za taj veoma ugledni posao, ili funkciju: „Pošto ne možete da dobijete jednog od najboljih, nema druge nego da se okrenete nekome od srednjih", rekla je razočarana gradska skupština Lajpciga nakon što su „najbolji" odbili da prihvate taj zadatak.

Ali Bah je ambiciozan, želi, hoće i mora da se dokaže. Muzika za Uskrs je najbolji način da se to uradi: to je nešto kao vrhunska disciplina, centralni muzički događaj crkvene godine.

I to je jedino doba godine kada kantor Svetog Tome može da se osloni na sve što grad ima - kada se radi o muzici. Jer „muzičke snage" su inače raspoređene na četiri glavne crkve u Lajpcigu: ne samo na sve učenike internata i 54 člana hora crkvi Svetog Tome, nego i na četiri gradska svirača i trojicu vilonista sa sve pomoćnim osobljem.

Ali kompozitoru to nije dovoljno. Za dva sata muzike sa horovima koji pevaju trećinu ovog remek-dela, arijama, recitativima i koralima, potrebno mu je još - četiri soliste, dve flaute, dve oboe, kao i drugi luksuzni instrumenti lepog zvuka. Najmanje ukupno 15 muzičara, pored hora.

Dakle - bio je to blokbastr za ono vreme.

Mada je zahvaljujući gradskim birokratama sve to ostalo detaljno zableženo, te koliko je to sve koštalo, ne zna se kako je to delo prihvaćeno od tadašnje publike.

Jedno je sigurno: današnja publika hrli tamo gde se ovo delo izvodi, i nema Uskrsa bez Johannes Passion (Passio secundum Johannem BWV 245) kako se zove u originalu.