Balkanizacija Evrope

Jednog februarskog dana 1992. u živopisnom holandskom gradiću Mastrihtu Evropska zajednica je preimenovana u Evropsku uniju. Taj savez država je za zapadne zemlje koje su ga osnovale već četvrt veka samorazumljiva uspešna priča. No, potiskivanje tamne strane tog uspeha upravo ugrožava njegovu održivost. Možda niko i nije bio u stanju da u godinama posle Mastrihta odmah shvati kakve su greške Evropskoj uniji stavljene još u kolevku. Međutim, ako one budu ignorisane, to bi moglo dovesti do kraja Unije.

Jedan od prastarih grehova EU je bila nesposobnost da pravilno proceni jugoslovensku krizu, da preventivno deluje i spreči rat ili da izvrši ozbiljan mirotvoran uticaj posle izbijanja sukoba. Upravo je Evropska zajednica u vreme raspada južnoslovenske države – a to je bilo vreme rođenja EU – bila nedosledna u zastupanju proklamovanih vrednosti.

Politički patuljak

Ujedinjena Nemačka nije u Mastriht donela kao miraz samo svoju ekonomsku silu već i istorijski uslovljenu slabost. Naime, u vreme hladnog rata Zapadna Nemačka je bila i privredni div i politički patuljak. Ta osobina se u Mastrihtu prenela i na Evropsku uniju. Za ovih dvadeset i pet godina patuljak nije ni malo porastao. Potpuno su zakazale i povremene terapije sa bezbednosnim i spoljnopolitičkim hormonima rasta. Recimo, još uvek ne postoji konsekventna spoljnopolitička linija na Balkanu. A takozvani Zapadni Balkan, prepušten sebi, periodično se vraća svojim tribalnim korenima. Unutra podeljena, prema spolja slaba

Na unutrašnjem planu Evropskoj uniji nedostaje sposobnost postizanja konsenzusa. Tvrd stav Nemačke u svetskoj finansijskoj krizi kao i velikodušnost Berlina za vreme izbegličke krize možda jesu proizvod trenutne nemačke finansijske i humanitarne logike. Ali nemačka doslednost u toj logici deluje na očuvanje mira u kući kao trajni toksin. Toksičnost se mogla razviti jer su oba stava došla na kraju, a ne na početku lošeg razvoja događaja. Na primer, prilikom prijema Grčke u evrozonu zapadne zemlje su Atini glatko progledale kroz prste. Isto se desilo prilikom prijema Bugarske, Rumunije i Hrvatske u Evropsku uniju. Dablinski sporazum po kojem izbeglice mogu zatražiti azil samo u zemlji u koju su prvi put kročili na tlo Evroske unije godinama je štitio Nemačku preopteretivši sredozemne zemlje. Tvrdoglavo ignorisanje te činjenice napravilo je od Mediterana masovnu grobnicu, a od sirijske tragedije – evropsku izbegličku dramu.

Američka sklonost primeni vojne sile nije uvek bila u interesu Evropske unije. Ta logika nije donela samo seriju intervencija čije posledice su bile nezamisliva razaranja i slom celih država u evropskom komšiluku već i opadanje solidarnosti unutar Unije. Izgleda da solidarnost sa slabijim državama i izbeglicama postaje „staromodna“. Posledično smo dobili Bregzit u Londonu, Kačinskog u Varšavi, Orbana u Budimpešti. Putin, Erdogan i Tramp ante portas – što baš i ne olakšava celu stvar.

Pred raspadom?

Aktuelno stanje Evropske unije sve više podseća na Jugoslaviju uoči raspada. Ako se katastrofa u bivšoj Titovoj državi može lapidarno svesti na jednu formulu, onda ona glasi: Permanentna redukcija jugoslovenskog društva na navodne zajednice porekla u kombinaciji sa ekonomskom krizom. Političke i ekonomske protivrečnosti su se preko noći vulgarno etnizirale. Tada je to u očima zapadnih posmatrača izgledalo kao atavizam, odstupanje od glavne struje istorijskog napretka. Nažalost, 25 godina posle svega mora se konstatovati da je raspad Jugoslavije označio početak, a ne kraj jednog kobnog trenda.

Neoliberalne elite su izgleda potpuno potcenile strah ljudi i u zapadnim društvima da ne završe na gubitničkoj strani. Sada je nacionalizam postao deo mejnstrima i u ponekoj zapadnoj prestonici. U Beču se to skoro dovelo do ustoličavanja šovinista. Pred nama su i neizvesni izbori u Holandiji i Francuskoj.  Pri tome je karakteristično da su zapadne sile koje su pobedile naciste razvile manje vitalna društvena antitela protiv moderno prerušenih fašistoidnih ideologija nego zemlja u kojoj je to zlo prvobitno nastalo.Šta sada?

Ustvari, spasonosna formula je jednostavna: Trebalo bi da se zemlje koje čine Uniju  udruže u složnu zajednicu vrednosti i tako dosledno nastupe prema okruženju. A i da praktikuju stvarnu solidarnost unutar Unije. I to iz spoznaje da je bolje na vreme ulagati nego posle intervenisati. Na dužu stazu su troškovi sigurno manji, naravno, ako se u prevenciju uloži što više i to bez oklevanja.

Nije presudno da li će EU oživeti svoj propali ustav ili napraviti neku vrstu generalne opravke da bi došla na viši nivo – EU 4.0. Ili da li će zemlje koje čine jezgro Unije da iskorače, pre ostalih, u pravcu iskrenog udruživanja.

EU mora dostići stvarnu solidarnost, finansijsku održivost za sve članice i osposobiti se da zaista složno deluje, inače će – propasti. Vremena je sve manje.