Balkanske podele

Novinar Kristijan Gajnic piše za dnevnik Frankfurter algemajne cajtung o „novim konfliktima koji pokazuju da Zapadni Balkan još ni izdaleka nije zreo za EU“. Posle izbegličkog talasa, situacija u tim zemljama – Makedoniji, Bosni i Hercegovini, Srbiji i Bosni i Hercegovini – smirila se kada je reč o migraciji. „Ali, politički i ekonomski, šest država se ne smiruje. Naprotiv, sukobi unutar njih, među njima i sa trećima, sve su češći i zbog njih je najvažniji, možda i jedini, zajednički cilj sve dalji: pristup Evropskoj uniji.“

„Opunomoćenica EU za spoljnu politiku Federika Mogerini, koja ovih dana obilazi zemlje Zapadnog Balkana, pred odlazak tamo rekla je da saradnja sa srcem Evrope ima prioritet. Ali, to su samo reči. Pre će biti da važi ono što je potpredsednik Evropske komisije Frans Timermans otvoreno izgovorio na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti: Sigurno znam da proširenja EU neće biti ako ne rešimo njene fundamentalne probleme. I zaista, pored teškoća sa ’bregzitom’, sa Grčkom, Rusijom i Turskom, a sada i sa Amerikom, interesovanje za 18 miliona stanovnika Zapadnog Balkana sve je manje. Uz to, oni jedva da zarade 89 milijardi dolara godišnje – manje od Slovačke“.

„Region se prezentira toliko pocepan, da Evropskoj uniji lako pada da mu zatvori vrata ispred nosa“ – slede kratki prikazi situacije u Albaniji, gde se sukob između vlade i opozicije zaoštrava, „opozicija traži nove izbore, bojkotuje parlament i mobilizuje ulicu“. U Makedoniji i tri meseca posle više puta odlaganih parlamentarnih izbora još uvek nema vlade. „Bosna i Hercegovina je de facto neuspela država – vođe Republike Srpske se podruguju Dejtonskom sporazumu i rade na otcepljenju od ostatka zemlje. I među dvojim drugim etničkim grupama, muslimanskim Bošnjacima i katoličkim Hrvatima, na dnevnom redu su provokacije. Komplikovano državno uređenje je nepopularno rešenje za slučaj nužde koje realno ne funkcioniše.“

„Odnos između Srbije i Kosova takođe je zategnut kao što to nije bio godinama. Srpski predsednik nedavno je zapretio da će poslati vojsku jer srpska manjina oseća da je kosovski Albanci ugrožavaju. Pre toga je Beograd poslao preko granice voz na kojem je stajalo Kosovo je Srbija. Provokacija je navodno finansirana ruskim donacijama.“

„Ruski uticaj je dodatno seme razdora u regionu. To se pokazuje u Crnoj Gori. Tamo su snage bezbednosti u oktobru osujetila puč; smatraju da su njegove konce vukli srpsko-ruski pokretači. A da je cilj bio da se spreči pristup Crne Gore NATO-savezu. Moskva to poriče, ali jasno je da Kremlj želi da spreči dalje širenje Zapadnog odbrambenog saveza i EU u istočnoj Evropi.“

Autor smatra da bi „od Evrope bilo kratkovido da odustane od Zapadnog Balkana“, ali i da „pristup EU zavisi pre svega od samih kandidata. Oni moraju da prilagode EU ne samo svoje privredne, pravosudne i socijalne sisteme, već i da izgrade političku kulturu bez mržnje, bez etničkog ili verskog omalovažavanja. Evropska unija već je suviše podeljena da bi mogla dobro da radi. Novi kverulanti joj nisu potrebni“.

„Nezavisnost koja se završila ratom“

„Bosna i Hercegovina: nezavisnost koja se završila ratom“, naslov je teksta novinarke Adelhajd Velfl u austrijskom listu Standard u kojem pored ostalog piše da osnovni razlozi koji su doveli do konflikta između onih koji su želeli mladu državu, i onih koji to nisu želeli, postoje i danas.

Velflova piše da su vodeći političari Republike Srpske nedavno bili u gostima kod srpskog premijera Aleksandra Vučića i da veze između političara iz RS i Srbije odavno nisu bile takve. „Odnosi između dve susedne zemlje, BiH i Srbije, nisu dodatno zategnuti samo zbog toga što su vodeći predstavnici Bošnjaka, pre svih član Predsedništva BiH Bakir Izetbegović, zatražili reviziju presude Međunarodnog suda pravde. Predstavnici bosanskih Srba su prošle sedmice napustili parlament“, piše pored ostalog u tekstu.

„Ta akcija i alijansa između srpskih političara i političara bosanskih Srba podseća na događaje od pre 25 godina. I tada su političari bosanskih Srba napustili parlament. Radovan Karadžić i predsednik Srbije Slobodan Milošević radili su na podeli Bosne i Hercegovine iz koje bi trebalo da budu izdvojeni tzv. ’srpski regioni’. Predsednik trenutno najveće partije bosanskih Srba, SNSD, Milorad Dodik, želi nezavisnost Republike Srpske, dakle onog dela BiH koji je osnovan još pre 25. godina.“

U tekstu se dalje podseća da je Sud 2007. godine naveo da je Srbija odgovorna što nije sprečila genocid u Srebrenici, ali da nema direktne odgovornosti za njega. „Politički predstavnici Bošnjaka zatražili su reviziju presude zbog moguće isplate odštete. Međutim, njima je još važnije da se Srbija osudi za etničko čišćenje i rat u BiH.“ Adelhajd Velfl u tekstu dalje citira bivšeg nastavnika nemačkog jezika Mehmeda Alićehajića koji kaže da ga mnogo toga što danas radi Bakir Izetbegović podseća na ono što je radio njegov otac pre četvrt veka: „Alija Izetbegović je tada pojedinim srpskim snagama išao na ruku“. Tako je Izetbegović 1990 podržao da zemlju vode tri nacionalno orijentisane stranke. „Toga se do danas nismo oslobodili“, kaže Alićehajić.

„Već 1990. godine je Beograd počeo da organizuje i naoružava srpske paravojne grupe u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. U septembru 1991. godine, trupe JNA prebačene su u Bosnu. Za Karadžića i Miloševića u obzir su dolazila samo dva modela koji skoro da se nisu razlikovali: „raspad Jugoslavije“ pod srpskom dominacijom ili Velika Srbija. Za bosanske muslimane i katolike, to je bilo neprihvatljivo. Bošnjaci i Hrvati su se u poslednjem trenutku odlučili za referendum o nezavisnosti bez obzira na pretnje SDS da će ga sprečiti: 29. februara i 1. marta 1992. godine je 99,7 odsto glasača na referendumu glasalo za nezavisnost BiH. Izlaznost na referendumu bila je 63,4 odsto. Većina Srba ostala je kod kuće. Mesec dana kasnije je počeo rat“, piše Adelhajd Velfl za bečki „Standard“.