Azija je više od Kine – to je nova mantra vlade u Berlinu. To je u stvari nešto što se podrazumeva, ali posle šesnaest godina jednostrane orijentacije prema Kini pod Angelom Merkel, sledi još jedna prekretnica, ovoga puta u ekonomskoj politici.
Jer, kao i sa ruskim gasom, kancelarka je tokom dugogodišnje vladavine Nemačku uvela u nezdravu i duboko nerazumnu zavisnost.
Pod njom je Kina postala najveći nemački trgovinski partner i najvažnije prodajno tržište za mnoge nemačke kompanije. Sa svakim većim ugovorom koji su nemačke industrijske grupacije potpisale i koji je privlačio pažnju medija, njihova zavisnost od kineskog partnera sve više je rasla. Vlada u Berlinu danas na Peking zvanično gleda kao na „sistemskog rivala“.
Statistika putovanja Angele Merkel govori za sebe: ona je letela u Kinu dvanaest puta, uvek u pratnji velikog poslovnog konvoja.
A Singapur ili Vijetnam? Ili Indonezija, zemlja-domaćin upravo završenog samita G20? Bivša kancelarka bila je samo po jednom u svakoj od te tri zemlje – a one su sa svojih oko 650 miliona stanovnika, i to svaka na svoj način, ekonomski „teškaši“ Saveza južnoazijskih nacija ASEAN.
Indonezija je prošle godine imala svoj daleko najveći bruto domaći proizvod (BDP) od oko 1,19 biliona američkih dolara. Singapur, doduše, ima mnogo manju ekonomiju, ali ta visoko razvijena ostrvska država veličine Hamburga, ima veći BDP po glavi stanovnika od SAD ili Nemačke. Još jedan plus je to što Singapur upravlja drugom po veličini kontejnerskom lukom na svetu i ključni je finansijski centar u Aziji.
Kada je reč o demokratiji i ljudskim pravima, Vijetnam nije ništa manje represivan i autoritaran od Kine. Ali taj južni kineski sused uskoro će udvostručiti svoju ekonomsku proizvodnju za manje od deset godina, i uskoro će prestići razvijeniju Maleziju.
Pa ipak, pogled na ekonomsku moć Kine je otrežnjujući. Narodna Republika je daleko najvažniji trgovinski partner Nemačke u regionu. Nemačka i Kina razmenjuju robu u vrednosti od oko 250 milijardi evra godišnje. Poređenja radi, obim trgovine sa Vijetnamom je samo 14,5 milijardi evra, a sa Singapurom nešto više od 11 milijardi evra.
Brzi zaokret je zato nerealan i put ka većoj diverzifikaciji nemačke spoljne trgovine biće maraton.
Isto važi i za snabdevanje nemačke privrede ključnim sirovinama. Nisu samo novi dobavljači energenata od vitalnog značaja. Na isti način, moraju se pronaći i novi dobavljači sirovina, a sve kako bi se moglo nositi sa energetskom transformacijom. U tom smislu ključne reči su: bakar, litijum i retki zemni metali.
Nemačke neuspehe potrebno je pod hitno preraditi. Zašto su nemački partneri u proizvodnji litijuma u Boliviji izvukli deblji kraj? Ili, šta se desilo sa sirovinskom inicijativom u Mongoliji, gde, pored bakra, na iskopavanje čekaju i retki metali?
Sve su to materijali koji su neophodni za nemačku energetsku tranziciju, bez obzira da li je u pitanju bakar za elektromotore ili retki zemni metali za proizvodnju magneta koji se koriste u vetroturbinama.
Nije baš ohrabrujuće to što vlada Nemačke koju čine Socijaldemokrate, Zeleni i Liberali sve do sredine sledeće godine ne želi da predstavi novu kinesku strategiju. Ekonomska strategija prilagođena novoj realnosti odavno kasni.
I to, ne samo strategija prema Kini. Vlada mora da pronađe odgovore i definiše pravac. Uostalom, ona je već odavno počela da diverzifikuje lance snabdevanja, što je posledica pandemije.
Gde Nemačka sa svojom ekonomijom želi da bude za pet, deset, dvadeset godina? Za sada nema odgovora na to pitanje.
Kina je, s druge strane, odavno postavila svoju mapu puta ekonomskog napretka. Do sada su u Nemačkoj uglavnom postojali ciljevi kada i koje izvore energije treba isključiti.
Bilo bi nepravedno očekivati da će ova vlada u rekordnom roku da ispravi šesnaest godina pristrasnosti prema Narodnoj Republici Kini pod Angelom Merkel. Ali, četvrtina redovnog mandata vlade već je prošla. Sada bi trebalo da se dela brzo.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.