Belgijski pacijent

Sve je više dokaza da je borba protiv terorizma dovela Belgiju na ivicu državne krize – bilo da je reč o strahu od sugrađana islamske veroispovesti, neverici zbog propusta policije ili nepoverenju u kontradiktornu informacionu politiku vlade. A ako je nekome potreban još jedan dokaz o podeljenosti belgijskog društva, onda evo i onog koji je nedavno ponudio dnevni list „Le Soar“: pozivajući se na jedno istraživanje javnog mnjenja, objavio je da se 40 odsto Belgijanaca boji građanskog rata između muslimana i nemuslimana.

Formiranje vlade kao umetničko delo

Opasnost od raspada belgijske države javljala se više puta u proteklih nekoliko godina. Država je na krajnjim granicama izdržljivosti pre svega zbog konflikta između Flandrije, dela zemlje u kojem se govori holandski i Valonije, dela zemlje u kojem se govori francuski jezik. Čini se da borba protiv terorizma taj sukob samo dodatno raspiruje. „Nešto smrdi u našem kraljevstvu“, izjavila je pre nekoliko dana belgijska publicistkinja Beatris Delvo. Vlada takve ocene ne negira. Ministar pravosuđa i unutrašnjih poslova Žan Žambon čak je, nakon napada, ponudio svoju ostavku, ali ju je premijer Šarl Mišel odbio. Kao da je vlada u ovoj krizi pomalo zbila redove.

Ona, čini se, sagledava ono što je za sve odavno očigledno, a to je da u istrazi nakon terorističkih napada u Parizu i Briselu, belgijske vlasti i vladine agencije nisu sarađivale. Kritičari smatraju da je razlog za to federalizam koji, kroz nove reforme, vodi do nefunkcionalne države.

Pri tom bi federalizam trebalo da bude rešenje spora između Flamanaca i Valonaca – spora koji decenijama opterećuje političku klimu u toj zemlji. Sveobuhvatnim reformama, Belgija je 1993. godine zvanično od centralizovane preuređena u saveznu državu. Pri tom se sve više nadležnosti prebacuje sa sa Brisela na regione. Međutim, nepoverenje i rivalstvo između pojedinih delova zemlje ostaju. Zvuči neverovatno da je, nakon izbora 2010. godine, bio potreban 541 dan (!) za formiranje vlade jer stranke različitih jezičkih grupa nikako nisu mogle da se dogovore o koaliciji.

Stranke bez stranačkih prijatelja

Nakon nekoliko državnih reformi došlo se do situacije da je policija u Briselu podeljena na različite policijske distrikte koji pritom rade svaki za sebe. Prilikom komemoracije žrtvama nedavnih napada pokazalo se do kojih sve zabuna mogu da dovede različite nadležnosti. Iako su snage bezbednosti unapred bile obaveštene o planiranom maršu 400 većinski flamanskih huligana, policija u flamanskom predgrađu Vilvorde preusmerila je demonstrante ka centra Brisela.

„To su morali da spreče oni koji nisu dorasli svoje odgovornosti“, žali se gradonačelnik dela Brisela u kojem se govori francuski jezik Ivan Maje, misleći pritom na svog flamanskog kolegu Hansa Bontea takođe Vilvordea. Bonte podseća na dogovor sa Ministarstvom unutrašnjih poslova da se huligani ne zaustavljaju i dodaje: „inače bi ovde napravili lom“.

To što Maje i Bonte pripadaju istoj, socijalističkoj partijskoj porodici, koja se očigledno nizašta ne pita, dokaz je odvojenosti partijskih organizacija u zemlji. Upravo u toj podeli stručnjaci vide važan razlog za teškoće u Belgiji. Jedna grupa stručnjaka već odavno traži reformu prava na izbore koja bi omogućila stvaranje izbornih lista za čitavu Belgiju. „To je bez sumnje važan razlog za podele. U Belgiji nemamo nacionalnu partiju koja ima nekakav značaj. Mi smo jedina država u kojoj postoji tako nešto“, objašnjava za DW briselski politikolog Dejv Sinardet.

Greške na državnom nivou?

Međutim, ne misle svi političari da su to glavni razlozi za krizu belgijskog federalizma. „Ne smatram da se Belgija nalazi pred novom državnom krizom. Takođe, nemam utisak da će ponovo doći do konflikta između građana koji govore različite jezike. Belgija je u osnovi funkcionalna država, iako se spolja čini da je veoma kompleksna i komplikovana“, kaže za DW Oliver Paš, premijer male zajednice u Belgiji u kojoj se govori nemački jezik. Paš umesto velike državne reforme poziva na selektivna poboljšanja.

Paš se žali na to da razmena informacija između pojedinih službi na državnom nivou u toku borbe protiv terorizma ne funkcioniše. On takođe zahteva bolju razmenu informacija i dodatna radna mesta u policiji i tajnoj službi. Osim toga, konačno bi morale da se ujedine baze podataka različitih službi bezbednosti. Do sada su savezna policija, pravosuđe ili na primer Koordinaciono telo za analizu pretnji (OCAM) svoje informacije zadržavale isključivao za sebe.

Podele u društvu morale bi da se savladaju i u problematičnim četvrtima: „Belgijanci bi trebalo, pre svega tamo gde postoje problemi, na primer u četvrti Molenek, daleko više da investiraju u integraciju – kako osoba koje imaju strano poreklo, tako i ljudi koji dolaze iz socijalno teškog okruženja. Nigde nije veći jaz između bogatih i siromašnih kao u toj gradskoj četvrti“.