Neizvesnost je pratila čitavu predizbornu kampanju. To se videlo već i po definicijama političkih tabora. Oko Netanjahuove stranke Likud okupile su se manje nacionalističke stranke ili one s verskim predznakom. Da bi postale koalicioni partner Likuda, one bi morale da pređu cenzus od 3,25 odsto. Isto važi i za protivnike. I nova Plavo-bela stranka, koju Netanjahu demonizuje kao „levu opasnost“, neće moći da vlada bez partnera. Ali većina njih se isto tako bori sa cenzusom.
Konačni odnos snaga u Knesetu koji ima 120 mandata zavisiće upravo od uspeha malih stranaka, jer će mandati onih koji ne uspeju da pređu cenzus biti dodeljeni drugima. A dve izraelsko-arapske stranke koje su u Knesetu ne dolaze u obzir kao koalicioni partneri za Plavo-bele. To najbolje pokazuje koliko se ta stranka koju je osnovao bivši šef Generalštaba Benjamin Ganc razlikuje od Likuda.
Prave političke i ideološke razlike tokom predizborne kampanje nisu čestito ni tematizovane. Netanjahu se podsmevao konkurenciji i etiketirao je kao opasnost za Izrael. Tako je o Gancu pričao da je Iran mogao da dopre do sadržaja njegovog mobilnog telefona i da je tako došao dao informacija tajnih službi.
Netanjahu je istovremeno briljirao kao državnik koji sarađuje s velikima u Moskvi i Vašingtonu i stvara utisak da je zbog toga njegovoj zemlji dobro. Posebno mu ide na ruku ponašanje predsednika SAD Donalda Trampa koji od pre nekog vremena svoju politiku prema Iranu koordiniše sa Netanjahuom. Osim toga, on je izašao Netanjahuu u susret premeštanjem ambasade SAD u Jerusalim, a tačno pred početak predizborne kampanje najavio je da će Vašington da prizna pretenzije Izraela na Golansku visoravan okupiranu 1967.
Vetar u leđa iz Vašingtona
Netanjahu je najavio i da će, u slučaju pobede na izborima, anektirati bar delove Zapadne obale. Kao i aneksija Golanskih visoravni, to bi bila povreda međunarodnog prava. Ali, Netanjahu ima veliku podršku Vašingtona.
U tom pogledu, ni Plavo-beli nisu mnogo protestovali, saopštivši da neće uklanjati jevrejska naselja sa Zapadne obale, ali i da ne planiraju aneksiju. Ona bi svakako bila kraj dosadašnje ideje o mirovnom rešenju. Dnevnik Harec čak govori o „sahrani rešenja u vidu dve države“. Sve to bi imalo nesagledive posledice i to ne samo na Bliskom istoku.