Bespomoćni pred terorom

Teror, islamistički teror, odavno se pretvorio u noćnu moru. Otvorena društva napada svuda: u restoranima, hotelima, na aerodromima, stadionima, klubovima, vozovim, na plažma, pred školama i sada na ulici. Teror je svuda i ljudi koji žive u tim otvorenim društvima - i ne samo tamo - sve se više plaše. Oni osećaju opasnost, pretnju koja vreba iza svakog ugla - u svakodnevici kao i na odmoru. Demokratske zemlje, a pre svega Francuska koja je sada doživela već treći stravični teroristički napad, teror stavlja pred veliki izazov. One su gurnute u nametnuti rat protiv terorizma. Taj rat je asimetričan. U njemu pojedinci ili male, vrlo male grupe ljudi bez velike logistike nasumice ubijaju ljude. A demokratska društva strahuju za svoju slobodu, za svoje slobode.

Teror je sveprisutan

Država, čini se, više ne može ispuniti svoj najvažniji zadatak. Uprkos svim institucijama koje se bave kriminalom, tajnim službama, sve većim nadzorom građana i ogromnim naporima policije, država više ne može da zaštiti svoje građane. Teror je sveprisutan, jer on potiče iz samog društva. Mladi ljudi, većinom muškarci fascinirani silom islamizma i inspirisani "svetim ratom", stavljaju naša i njihova društva na iskušenje. Oni ubijaju nasumice, ali ne besciljno. Njihov cilj je da uzdrmaju slobodna društva - i to im uspeva. U onoj meri u kojoj tradicionalne bezbednosne snage ne budu više mogle da zaštite građane, oni će izgubiti svoju opuštenost koja je karakterisala baš francusko i englesko društvo. Preti opasnost da zavladaju i pobede mržnja, otpor i rasizam, a to je noćna mora za svako otvoreno društvo.

Stati na kraj noćnoj mori zvanoj IS

Naravno da se sada mora voditi rat: rat protiv Islamske države (IS). To je politički nužno, ali i problematično jer to znači stati na stranu Rusa i Bašara al Asada. Ali, čini se da druge nema. Raka mora biti osvojena, IS mora biti pobeđena, preživeli borci moraju biti izvedeni pred sud, užasan san o islamskom kalifatu mora biti uništen. Na tome se mora raditi združenim snagama, kolikogod se to politički i diplomatski činilo neukusnim.A onda se treba i zapitati: zašto je toliko mnogo mladih muslimana u sekularnoj Evropi, ali i u verski raznolikoj Americi, podleglo fascinaciji nasilnog islama? Šta to toliko razara njihov identitet da slede samozvanog kalifa iz Rake ili po internetu veličaju atentatore samoubice slaveći ih kao junake?

To je u svakom slučaju duži društveni proces. Pre toga će slobodna društva, međutim, morati da nauče da savladaju svoju bespomoćnost. Pritisak na scenu koja simpatizuje teror mora biti pojačan i mora se rigoroznije sprovoditi. Muslimani moraju prestati da tajno simpatizuju propovednike mržnje i moraju ih proterati iz džamija. Pasivna tolerancija mora biti prekinuta kako bi se zaštitili sloboda i naš slobodarski način života. Inače će se naša društva promeniti i udaljiti od demokratije. Nacionalni front u Francuskoj je najbolji primer za to.