Blajburg: Ne treba nikakva komemoracija, nigde?

Blajburg se nalazi na jugu austrijske pokrajine Koruške i s manje od 5.000 stanovnika zaista nije jedno od mesta za koje bi čovek morao da čuje. Ipak, naziv Blajburg u Hrvatskoj je toliko prisutan, kao da je gradić u blizini slovenačke granice u stvari milionska metropola. Nakon Beča, Blajburg je verovatno austrijsko mesto čije ime hrvatski mediji najčešće spominju – barem svakog maja. Tada je, naime, godišnjica najvećeg zločina u posleratnoj evropskoj istoriji.

Često se govori da je genocid u Srebrenici, u kojem su jedinice pod komandom srpskog ratnog zločinca Ratka Mladića u julu 1995. godine ubile više od 7.000 bosanskih Muslimana, bio najveći masakr u Evropi od završetka Drugog svetskog rata. To jeste tačno, ali samo ako kraj rata u Evropi nije datiran 8. maja 1945, na dan nemačke kapitulacije. Jer, sistematsko masovno ubistvo koje je započelo 15. maja 1945. u Blajburgu i koje je trajalo nekoliko nedelja, po svojim dimenzijama značajno premašuje događaje u Srebrenici.

Dok je u Evropi zvanično vladao mir, jugoslovenski partizani Josipa Broza Tita su tokom „Blajburške tragedije“, kako se to često naziva u Hrvatskoj, ubili desetine hiljada bespomoćnih ljudi i pokopali ih u masovne grobnice u Sloveniji i Hrvatskoj. Da je već tada postojao međunarodni sud za ratne zločine u Jugoslaviji, kakav je kasnije osnovan u Hagu, Tito bi tamo morao biti optužen kao vrhovni komandant počinilaca, a time i politički odgovorna osoba za te zločine. Prema sudskoj praksi Haškog tribunala, bio bi osuđen na doživotni zatvor.

Ne zna se tačan broj žrtava

Ali, 1945. su važila drugačija merila, barem za pobednike u Drugom svetskom ratu, među kojima je bio i Tito. U maju 1945. desetine hiljada Hrvata i nekoliko hiljada Slovenaca, Srba i Crnogoraca beže pred partizanima u Korušku kako bi se predali britanskim trupama. Među izbeglicama je bilo i mnogo ustaša – pristalica hrvatskog fašističkog režima koji je kao saveznik Nemaca od 1941. do 1945. ubio oko 350.000 ljudi. Žrtve su uglavnom bili Srbi, Jevreji i Romi, ali i komunistički nastrojeni ili inače politički nepodobni Hrvati. Prema uvreženom konsenzusu ozbiljnih istraživača, samo u hrvatskom logoru Jasenovac ubijeno je više od 80.000 zarobljenika.

Među onima koji su pobegli u Blajburg bili su i bivši čuvari iz Jasenovca, kao i drugi ustaški zločinci. Nadali su se da će ih Britanci zaštititi od osvete partizana. Ali Britanci, koji su želeli da budu u dobrim odnosima sa svojim tadašnjim saveznikom Titom, poslali su izbeglice, uključujući i žene i decu, nazad u Jugoslaviju. Za mnoge je to bio put u smrt, pogubljeni su bez suđenja.

Tačne brojke nisu dostupne, jer su počinioci u socijalističkoj Jugoslaviji imali gotovo pola stoleća da prikriju tragove i suzbiju svaku raspravu o zločinima. Ipak, na osnovu istraživanja poslednjih godina, došlo se do konsenzusa o približnom broju žrtava. Hrvatski nacionalistički istoričar i kasniji predsednik Franjo Tuđman, 1989. je pisao o oko 30.000 ljudi ubijenih u Blajburškoj tragediji. Ali, kada je on to pisao, masovne grobnice još su bile zatvorene. U međuvremenu su stručnjaci složni da je Tuđmanova brojka suviše niska. Prema najnovijim istraživanjima, najmanje 70.000 ljudi je stradalo u masovnim ubistvima u maju i junu 1945. godine. Leševi su bacani u kraške jame, zatrpavani u protivtenkovske rovove ili odvoženi u napuštene rudnike koji su onda zazidani.

Jugoslovenska tabu-tema

O zločinima je u Sloveniji i Hrvatskoj moglo otvoreno da se govori tek nakon raspada Jugoslavije. Svedoci su se odvažili da istupe u javnost, neki počinioci su sebi olakšali savest. Otkrivene su stotine masovnih grobnica.

Najveća masovna grobnica jugoslovenskog komunizma pronađena je 1999. godine prilikom izgradnje auto-puta u Teznom, predgrađu Maribora. Samo u nekadašnjem tenkovskom rovu na dužini od 70 metara pokopano je gotovo 1.200 ljudi. Pretpostavka je da se u masovnim grobnicama nedaleko od drugog najvećeg slovenačkog grada nalaze ostaci gotovo 15.000 žrtava. Većinom su to bili Hrvati.

S obzirom na to da je u socijalističkoj Jugoslaviji bilo zabranjeno čak i spominjati partizanske zločine, a kamoli javno obeležavati, Blajburg, gde je tragedija i započela, već pedesetih godina prošlog veka postao je mesto obeležavanja na kojem su se okupljali emigranti. No, to obeležavanje zločina od početka je bilo problematično. „Blajburški počasni odred“, zvanično osnovan 1953. godine, koji je organizovao komemoracije i pripadajuća bogosluženja, sačinjavali su većinom bivši ustaški borci koji su i sami učestvovali u zločinima fašističkog režima u Hrvatskoj.

Instrumentalizacija od strane ekstremnih desničara

Do danas je to problem s obeležavanjem pokolja: sve žrtve Blajburga bile su bespomoćne, ali to ni izbliza ne znači da su sve bile nevine. Svi su pretrpeli okrutnu nepravdu, jer je i prema tada važećim zakonima trebalo da budu tretirani kao ratni zarobljenici. Činjenica da su mnogi bespomoćno ubijeni i sami pre toga ubijali bespomoćne, ne opravdava njihovo ubijanje, ali spada u istorijski kontekst. A taj kontekst se na komemoracijama u Blajburgu uglavnom ignorisao. Mrtvi su označavani kao nedužni „mučenici pali za hrvatsku stvar“, kao primerni borci otpora protiv komunizma. Njihova istorija je ispričana kao da je počela tek 1945. godine. A na tim obeležavanja ujedno su prodavane i majice s portretima hrvatskog fašističkog vođe Ante Pavelića i slične desničarske ekstremističke memorabilije.

Doduše, bilo je nepošteno i netačno komemoracije na jugu Koruške zbog toga kompletno nazivati „najvećim fašističkim skupom u Evropi“, kao što su to činili neki mediji. To nije pravedno prema mnogim porodicama koje su se zaista tamo okupljale kako bi se setile svojih ubijenih rođaka ili predaka. No, trebalo bi reći da je instrumentalizacije od strane desnih ekstremista itekako bilo, što je pomoglo onim snagama koje bi najradije zabranile svako sećanje ne Blajburg i ostale zločine koje su počinili Titovi partizani.

Ekstremno desničarsko obeležje okupljanja u Blajburgu dovelo je naime do toga da je nadležna biskupija Koruške 2019. godine odbila da blagoslovi komemoraciju. Misa kod Blajburga politički se instrumentalizuje i deo je „političko-nacionalnog rituala“ koji služi selektivnoj interpretaciji istorije, navodi se. Taj skup šteti ugledu Crkve, pa bi čak mogao da navede i na pomisao da se biskupija „ne distancira na odgovarajući način od fašističkih ideja“, navodi se u obrazloženju.

Zaštita blještavog lika Tita

U Hrvatskoj su se levičari radovali toj crkvenoj kritici „fašističkog okupljanja“. Hrvatska biskupska konferencija je, pak, katoličku braću u Koruškoj optužila za „nepoštovanje naspram žrtava“. A Ministarstvo spoljnih poslova u Zagrebu je tvrdnju da se u Blajburgu slavi fašizam ocenilo je kao „nečuvenu optužbu“.

U Hrvatskoj se mnogi, kada je u pitanju rasprava o Blajburgu, nalaze jedni nasuprot drugima u oštroj nepomirljivosti. Postavlja se pitanje kako da se ta mala zemlja odnosi prema najvećem pokolju koji je počinjen u Evropi nakon nemačke kapitulacije.

Desnoekstremističko falsifikovanje istorije pritom je samo jedan od problema. I reakcije levog spektra otvaraju pitanja. Da li se oni zaista protive obeležavanju Blajburga samo zato što je u prošlosti to često bilo propraćeno desničarskim izokretanjima i banalizovanjem istorije? Ili u stvari načelno ne žele nikakvo sećanje na „leve“ zločine jugoslovenskih partizana? Da li žele da spreče da se blještavi lik partizanskog heroja Tita zaprlja krvlju prolivenom u njegovo ime? Žele li uspomene na zločine iz prvih dana Titove vladavine zadržati van evropske kulture sećanja? Znači li to: Ne treba nikakva komemoracija, nigde?

„Blajburg nije bio mesto sećanja na žrtve“

Hrvatski književnik i kolumnista Miljenko Jergović, čiji je politički stav teško svesti na jedan imenilac, ali koji svakako nije desničar, u razgovoru o toj temi razlikuje događaje iz 1945. godine i sećanja na njih. Ono što se dogodilo u Blajburgu i u Jugoslaviji u maju i junu 1945. on naziva „masovnim zločinom“ i „strašnom osvetom“ partizana. „Ali, šta se obeležava na samom Blajburškom polju?“, pita on, i odmah odgovara: od 1950-ih i 1960-ih tamo su, uz ljubaznu toleranciju austrijskih vlasti, desničarski ekstremisti obeležavali fašistički ustaški režim. Organizatorima komemoracija nikada nisu bile važne istorijske činjenice. „Nikada ih nije interesovala istina o Blajburgu, niti kolone koje su se s Blajburškog polja vraćale u Jugoslaviju. Nisu ih interesovale žrtve, njihov broj, niti mesta i okolnosti njihovog stradanja.“ Umesto toga, bavili su se prikazivanjem diktatora Pavelića i njegovih ustaša kao dobrih, a Tita i partizana kao zlih: „Ni pre, ni posle 1990. Blajburg nije bio mesto sećanja na žrtve.“

Istovremeno, najpoznatiji hrvatski književnik osuđuje pokušaje relativizacije zločina. Bivši hrvatski predsednik i bivši jugoslovenski socijalista Stjepan Mesić rekao je 2008. rečenicu o slučaju Blajburg koja je i danas kontroverzna: „Nijedna žrtva u koncentracionom logoru Jasenovac nije bila odgovorna za žrtve u Blajburgu, ali su mnoge žrtve iz Blajburga bile odgovorne za žrtve u Jasenovcu.“ Jergović kaže da mu se nikad nije sviđala ta rečenica. „Na malo suptilniji način, on opravdava jedan zločin drugim. Ne razumem zašto bi to tako trebalo da se radi.“

Blajburg kao pitanje svetonazora

Martina Grahek Ravančić, istoričarka s Hrvatskog instituta za povijest u Zagrebu, napisala je knjigu o krvoproliću u Blajburgu koja je izazvala veliku pažnju u Hrvatskoj. Istina je, kaže ona, da je u koloni izbeglica prema Austriji, a zatim i u koloni zarobljenika na povratku u Jugoslaviju, bilo mnogo onih koji su učestvovali u zločinima ustaške diktature. Ozbiljni istoričari u Hrvatskoj u to nisu nikada sumnjali. Međutim, čak i prema tadašnjem zakonu, zarobljenici su imali pravo na suđenje. Umesto toga, došlo je do masovnih streljanja. „Možda nije bilo realno očekivati da će svi biti izvedeni pred lice pravde, i jasno je da na kraju svakog rata dolazi i do osveta – ali, vremenski okvir, broj žrtava i programsko sprovođenje likvidacija u nekoliko faza sugerišu da se nije radilo samo o osveti.“

I zaista, mnoštvo je dokaza da „Blajburg“ nije bio izolovan čin spontane osvete partizana, kako se to kasnije pokušavalo da se ublaženo prikaže. Štaviše, sve ukazuje na sistematsku akciju masovnog istrebljenja ljudi od strane pobednika partizana nad svojim zarobljenim protivnicima – naređenu odozgo.

No, činjenična rasprava o tome u Hrvatskoj još uvek je teška. „Ni ekstremna desnica, ni ekstremna levica ne doprinose rešavanju tog problema. Ni jedne ni druge ne interesuje šta se dogodilo u maju 1945. godine, a svojim ponašanjem ne pokazuju ljudsko poštovanje prema žrtvama“, kaže Grahek Ravančić. Mnogima je „Blajburg“ samo politički prostor za odbranu svetonazora: „Oni su čvrsto uvereni da samo oni imaju monopol na istinu i da je samo njihov stav ispravan.“

Raspravu komplikuje činjenica da počinioci zločina u Blajburgu nikada nisu odgovarali za svoja dela. Nije bilo Nirnberga za zločine komunizma. Prema rečima Mertine Grahek Ravančić, neki od počinilaca ipak su mogli da budu optuženi. Poznato je koje su vojne jedinice učestvovale u zločinima, a poznat je i lanac komandovanja. Ipak, niko od počinilaca nikada nije morao da strahuje od zatvora ili bar sudskog procesa. Blajburg ostaje otvorena rana. Suočavanje s najvećim ratnim zločinom u Evropi nakon 8. maja 1945. do danas deli hrvatsko društvo.

Autor: Mihael Martens

*tekst pod naslovom: „Kein Gedenken, nirgends?“ (Ne treba nikakva komemoracija, nigde?) izvorno je objavljen 27. maja 2023. u nemačkom dnevnom listu „Frankfurter algemajne cajtung“. Mihael Martens je nemački novinar i publicista, odličan poznavalac istorije i aktuelnih političkih zbivanja na Zapadnom Balkanu. Napisao je nekoliko opširnih radova vezanih za istoriju jugoistočne Evrope, između ostalog i biografiju Ive Andrića.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.