Blajburg: Žrtve su i dalje taoci ideologija

Desno orijentisani hrvatski političari i građani neretko tvrde da su likvidacije, objedinjene pod nazivom „Blajburg“, sinonim zatiranja hrvatskog naroda. Pri tome zanemaruju da su značajan deo pobedničke armije činili upravo Hrvati. S druge strane levičari u „Blajburgu“ ne vide problem tvrdeći da se ionako radilo o ostacima poraženih fašističkih vojski koje su u poslednje okršaje povele porodice i simpatizere. U prilog im idu snimci koji su proteklih godina dolazili sa službenih komemoracija, a na kojima nije manjkalo ustaškog znakovlja i uniformi.

Neutemeljene nade

Na istorijskom nivou, kako za DW objašnjava Martina Grahek-Ravančić iz Hrvatskog instituta za povijest, radilo se o velikom povlačenju poraženih vojnika Nezavisne države Hrvatske, srpskih i crnogorskih četnika, slovenačkih domobrana, vojnika Trećeg Rajha te civila pred pobedničkom Jugoslovenskom armijom (JA). Usledila je njihova predaja kod Blajburškog polja i povratak u zarobljeničkim kolonama u dugom maršu pešice kojeg mnogi zovu „Put krsta“ kroz Sloveniju pa sve do granica s Grčkom, Rumunijom i Bugarskom. „Često se zaboravljaju oni koji su pre ukupnog zarobljavanja uspeli da prebegnu u savezničke logore, ali su naknadno tokom maja i juna vraćeni JA i doživeli su sudbinu onih koji su izručeni na Blajburškom polju“, upozorava istoričarka.

Tačan broj ljudi koji su se našli u povlačenju nije poznat, a procenjuje se da ih je bilo oko 150 hiljada. Ne zna se tačno ni koliki je udeo civila bio među njima, ali ako se uzme u obzir da je NDH pred kraj rata objedinila ustaše i domobrane dosegnuvši brojku od 100 hiljada vojnika te da je makar 80 odsto njih poslušalo naredbu o povlačenju, moguće je da je s njima bilo oko 60 hiljada civila zastrašenih propagandnom mašinerijom NDH, ali i stvarnim odmazdama i sumnjivim suđenjima koje su partizani sprovodili na oslobođenim područjima. „Ljudi su se prvo iz BiH i južnih delova Hrvatske povukli prema Zagrebu koji je postao košnica. Onda su krenuli dalje u neutemeljenoj nadi da će ih primiti zapadni Saveznici jer je mnogo civila u koloni. Uprkos činjenici da su Britanci podržali Tita i njegovu vojsku“, kaže Grahek-Ravančić.

Ujedinjeni ustaše i četnici

S obzirom da je pred kraj rata postojala inicijativa za osnivanje antikomunističkog bloka unutar koje su pregovarali ustaše, četnici i slovenački domobrani, ne čudi podatak da su se jedni pored drugih našli u izbegličkoj koloni. „Ujedinio ih je Tito kao neprijatelj. Povlačili su se zajedno, a razlike su postale minorne. Jedini cilj im je bio da izbegnu okruženje JA“, kaže istoričarka.

Za kolonu su problemi nastupili nakon Celja, jer je tek tada JA organizovala kapacitete kojima ju je okružila. „Najveći broj ljudi zarobljen je na području Dravograda da bi već 12. maja u koloni bili vraćani natrag“, priča naša sagovornica. Oni vojnici NDH koji su došli do Blajburškog polja pokušali su da se predaju Britancima, ali iz današnje perspektive to se čini vrlo naivnim potezom. „Proširila se vest da će uslediti sukob između demokratskog i komunističkog svijeta, gde će oni sa Saveznicima odraditi svoju ulogu. To je bilo iluzorno, jer je NDH bila poslednji saveznik Trećeg Rajha i teško se moglo očekivati da će ih Britanci prihvatiti kao izbeglice, ma koliko ni oni nisu simpatisali Tita.“ Stoga ne čudi da su ih Britanci izručili JA i tako se rešili velikog problema. „Doneli su odluku za koju su rekli da je neugodna, ali opravdana. Dobili su nalog da očiste svoje linije. Tvrde da nisu znali šta će se dogoditi s izbeglicama, iako je čak i brigadir Skot, koji je učestvovao u pregovorima, rekao da se ne bi čudio da su kasnije svi ubijeni“, priča nam Grahek-Ravančić.

Slovenija – najveća masovna grobnica

Tačan broj likvidiranih je teško utvrditi i zbog borbi koje su se događale do samog Blajburškog polja, ali gotovo je nemoguće da je do njih dolazilo nakon što je kolona vraćena natrag. „Kada govorimo o takozvanom Putu krsta, kako može zarobljenička kolona pružati oružani otpor? Moglo je biti pojedinačnog delovanja, ako je neko pokušao da pobegnr. General Basta je prilikom pregovora obećao da će se prema zarobljenicima ponašati prema međunarodnom humanitarnom pravu. Naravno, rečeno je to samo forme radi. Ljudi su masovno likvidirani na pojedinim mestima, a Slovenija je praktično kao država možda najveća masovna grobnica u ovom delu Evrope“, tvrdi Grahek-Ravančić. Navodi da je samo na području Slovenije preko 600 masovnih grobnica iz rata i poratnog perioda. „Dovoljno govori podatak o 15 hiljada likvidiranih samo u Teznom kraj Maribora. To ne može biti posledica pojedinačnih sukoba.“

Prema studijama Vladimira Žerjavića sa početka devedesetih, ubijeno je 55 hiljada Hrvata, desetak hiljada Slovenaca i do dve hiljade četnika. Naša sagovornica kaže da otvaranja masovnih grobnica pokazuju da je njihova veličina potcenjena. „U Rovu sv. Barbare je do sada evidentirano preko 3.000 ljudi koji su živi zabetonirani u rudarsko okno. Zato se danas smatra realnim podatak da je ubijeno 80-90 hiljada Hrvata.“

Svi su znali, svi su ćutali

Iako je gotovo svako u Hrvatskoj imao nekoga na ovoj ili onoj strani, o Blajburgu se nije govorilo. Grahek-Ravančić kaže da je Jugoslavija tu temu proglasila svojevrsnim tabuom, a da je službena istoriografija sve prikazala konačnim obračunom s neprijateljem. „Interpretiralo se da su u koloni bili ratni zločinci i oni koji to zaslužuju. Nije bilo eksplicitno tako rečeno, ali likvidacije nisu bile upitno ni s moralnog, ni s vojnog, ni s pravnog aspekta. Pobednici su ti koji pišu pravila u ratu. Prema njima, tog maja se sve završilo i počelo je novo razdoblje.“

Nesumnjivo, u koloni je bilo onih kojima bi svaka demokratska zemlja sudila za zločine, ali činjenica je da su takvi likvidirani bez suđenja, dok su paradoksalno najodgovorniji pobegli u Južnu Ameriku i nisu nikada odgovarali, napominje istoričarka. „Sav teret su podneli oni za koje nikada nije dokazano za šta su konkretno krivi. To je problem Blajburga, a ne brojke“, kaže Grahek-Ravančić i dodaje da odmazda i osveta moraju biti vremenski i brojčano ograničene te da treba da budu svojevrsna stepenica prema ozdravljenju društva. „Ovde je to bila osuda svih stvarnih, ali i potencijalnih neprijatelja. Antifašizam nije isključivo antifašizam. Njegov sastavni deo je komunistička revolucija koja jasno progovara iz svih dokumenata. Niko ne kaže da je antifašizam negativan. To je civilizacijska tekovina, ali vreme je da zauzmemo zdrav odnos i prestanemo na stvari gledati crno ili belo, kako bi se, na posletku, skinula ljaga i s antifašističkog pokreta.“

Naša sagovornica dodaje: „Kao društvo moramo da naučimo da se nosimo s nasleđem koje nije uvek lepo. Pa i Nemci nemaju lepo nasleđe, ali se nose s njime. I onda taj zdravi stav treba ugraditi u udžbenike i literaturu da generacije koje neće imati bake i dede koji su u tome učestvovali – imaju zdrav pogled na te događaje. Danas, nažalost, ne komemorišemo žrtve već opravdavamo ideologije, bilo da se radi o Blajburgu, bilo da se radi o Jasenovcu, iako ih nikako ne želim staviti u isti kontekst. Politika mora zauzeti stav, a ne da taj celi prostor koristi za manipulacije.“