Bledska podvodna zvona

Iz Ljubljanenas je ispratila kiša. Aplikacije sa vremenskom prognozom predviđale su nam suv dan na Bledu. Kiša će se – kažu virtuelni meteorolozi – sita napadati do deset sati ujutro, kada bi trebalo da stignemo.

Za ovaj sat i po koliko traje vožnja, posmatramo sivo nebo zakačeno za vrhove planina. Autoput je skoro prazan. Kada izlazimo u varoš na jezeru, shvatamo da su se meteorolozi prevarili. Kiša još uvek pada.

Razradili smo plan B za ovakav slučaj. Nećemo odmah sići na obalu jezera, već ćemo najpre popiti kafu u lokalu Zima, koji se nalazi u gornjem delu grada. Prvih nekoliko stotina metara kroz varoš koja se tek budi odaju utisak bogatog banjskog mesta sa alpskim građevinskim naznakama – ukrasne fasade, strmi krovovi. 

Ulazimo u Zimu, nenametljivo smeštenu u prizemlju jedne kuće. Skoro sva mesta u lokalu su zauzeta, a pred vitrinom sa kolačima je red.

„Edna i edina“, čitam na tabli. Ko je ta jedna i jedina i to od 1966. – skoro moja generacija? „Kremna rezina“ glasi odgovor na slovenačkom. To je politički korektan naziv za kolač koji je postao slavan pod nazivom Blejska kremšnita. Slovenačka verzija austrougarsrske poslastice „cremschnitte“, prvi put zebeležene u jednom kuvaru u Gracu oko godine 1800. Moje detinjstvo je bilo prožeto nikad do kraja razrešenom dilemom – krempita ili šampita.

Prepoznao sam slovenačku rođaku te davne krempite, pa nisam imao kud, naručio sam dve „rezine“ i dve kafe. Prvih sat vremena na Bledu čekali smo u poslastičarnici da prestane kiša. Kafa nam je vraćala optimizam, a „kremna rezina“ je zaista bila „edna i edina“.

Bledska krempita je zapravo uvozna atrakcija. Vojvođanin Ištvan Lukačević, koji se na Bled doselio posle Drugog svetskog rata, modifikovao je stari recept u hotelu Park. I stvorio bledski konditorski bestseler.

Ovde i jezero i zdanja oko njega, pa i kolači imaju uzbudljivu istoriju.

Sklad i mera

Kiša više ne pada, izmaglica nad jezerom se razilazi. Orijentišemo se prema šiljku zvonika i uskoro se nalazimo pred neogotičkom Crkvom Svetog Martina. Izgrađena je 1905. na mestu stare crkve po nacrtu Fridriha fon Šmita, čoveka koji je osmislio i bečku Većnicu.

Na Bledu nema monumentalnosti, sklad i mera su više cenjeni. Tako i ova crkva svoju lepotu pokazuje na drugi pogled. Freske su delo poznatog slovenačkog slikara Slavka Pengova.

Iza crkve počinju stepenice koje su uklesane u stenu. Gore, visoko, na kamenoj litici stoluje Bledski zamak. Posle kraćeg oklevanja odlučimo da se popnemo. Muke uspona se isplate najkasnije na trećoj ili četvrtoj promeni pravca stepenica. One cikcakaju uz stenu, sa svake platforme Bledsko jezero postaje još lepša razglednica.

Na obali prepoznajem poznate hotele i pristanište. Ovde, 140 metara iznad vode, čini mi se da je do pristaništa tek nekoliko zamaha krilima. Ko ima krila. Pošto nismo ni anđeli ni ptice, u povratku će nam biti potrebno pola sata spuštanja niz stepenište i laganog hoda obalom.

Sam zamak nije imao rezidencijalni deo, jer biskupi jesu posedovali grad, ali nikada nisu stolovali u njemu. Na kapiji utvrđenja postaje jasno da su poslovno vešti domaćini pronašli izvor prihoda u prodaji romantičnog mesta za venčanje u kapeli i veselja u restoranu unutar zidina.

Posle kraćeg obilaska, silazimo istim putem prema varošici. Imamo nameru da je upoznamo izbliza.

Hiljadu zapisanih godina

Bled se prvi put pominje 1004. godine kao posed cara Svetog rimskog carstva i nemačkog kralja Hajnriha II koji ga pod imenom Feldes poklanja biskupu iz Briksena, gradića u današnjem i talijanskom Južnom Tirolu. Bled će ostati biskupski feud sve do 1803. A utvrđeni zamak iznad sela na jezeru simbol te vlasti.

To ne znači da pre tog zapisa nije bilo Bleda. Još u kameno doba čovek je znao da ceni ono što nude okolne šume i jezero. Sledile su poznate evropske epohe – Kelti, Rimljani, dolazak slovenskih plemena, čak i prva slovenska država, franačka, pa habzburška vlast sve do Prvog svetskog rata.

Banjska istorija Bleda dobila je podstrek kada je u idilično mesto na jezeru došao Arnold Rikli. Ovaj Švajcarac je bio osnivač pokreta koji je odbacivao upotrebu lekova, verujući u isceliteljsku moć sunca, vazduha i vode. On 1855. godine prelazi na Bled gde osniva „Prirodni zdravstveni zavod“. Leti je boravio na jezeru, a ostatak godine je u Italiji i drugim evropskim zemljama vrbovao imućnu klijentelu za dolazak na u ovaj kraj.

Može se reći da je Rikli izmislio Bled kakav danas znamo. Slava lečilišta i odmarališta je vrtoglavo rasla. Godine 1901. Bled je dospeo na stranice Njujork tajmsa: „Bled je lepo mesto, interesantno, ono zaslužuje da bude poznatije sa ove strane Atlantika.“

1870. je jedna pruga okrznula jezerski kraj, a 1907. Bled dobija i svoju stanicu.

France Prešern je o Bledu zapisao stihove koji će mu obezbediti posmrtnu slavu i u turističkim prospektima: „Ne postoji u Kranjskoj lepši kraj, kao s okolinom ovaj, što liči na raj.“ Ne treba da čudi što je prvi spomenik velikom slovenačkom pesniku podignut 1883. baš ovde, na obali Bledskog jezera.

Valja se setiti da je posle Prvog svetskog rata Bled izabran za letnju kraljevsku rezidenciju Karađorđevića. Dvorska svita i ministri, strani diplomati i državnici bili su česti gosti. Milan Stojadinović je na Bledu ugostio jednog od vodećih nacista Hermana Geringa.

Komesarijat Rajha za učvršćivanje nemačkog naciona je u okupiranoj i razbijenoj kraljevini Jugoslaviji na Bledu imalo sedište sa zadatkom da „pranemačku zemlju vrati kući“. To je značilo raseljavanje slovenačkog stanovništva, partizanski otpor i represalije. Treba li reći da je posle rata Tito imao vilu na Bledu?

Drugom polovinom 19, veka na obali jezera podignuto je 135 vila. Neke od njih do danas daju mestu jedinstven buržoaski šarm.

Podvodno zvono

Šetajući obalom nabasamo – na priču. Priča ide ovako: lepa žena živela sa mužem u zamku. Njega ubiju razbojnici i bace ga u jezero. Udovica se zakune da će skupiti novac za zvono i da će ga pokloniti crkvi na jezerskom ostrvu. Prodala je srebro i zlato iz kuće, dala da se izlije zvono. Majstori su ga natovarili na brodicu i uputili se ka ostrvu.

Digla se strašna oluja i potopila čamac sa zvonom. Udovica padne u još veću tugu. Na dnu jezera su i njen dragi i zvono koje mu je posvetila. Meštani kažu da od tada, za jasnih, zvezdanih noći, zvuk zvona dopire sa dna jezera.

Ova priča ima srećan kraj za turističke radnike Bledskog jezera. Oni su na obali postavili tablu koja na slovenačkom, nemačkom i engleskom pripoveda legendu. Na drvenom pristaništu postavljena je kontura simbola srca. Turisti se tu i danas ređaju kao na pokretnoj traci.

Kako da se ne slikaju na mestu odakle je čamac poneo zvono ljubavi, vernosti i tuge koje nikada neće stići na odredište, crkvu posvećenu Devici Mariji na ostrvu u pozadini.

Ali priča ima dodatnu poentu. Udovica je otišla u neki rimski manastir. Kada je umrla papa je lično poklonio zvono koje tada pronalazi svoje mesto u crkvi na ostrvu. Kažu da će svakome ko začuje to zvono i nešto poželi, želja biti ispunjena.

Bledsko ostrvo

Vrzmamo se po Bledu, obalom, pa uličicama iznad nje. Nailazimo na kafiće i restorane, na radnje sa suvenirima. Iako vreme nije idealno, sve je više posetilaca. Čujemo nemački, hrvatski, engleski, italijanski. Naravno, ni kineski ne sme da fali. Naše simpatije pobrao je alpski medved sa harmonikom. Dečak u meni odmah u ovoj  figuri vidi ogromnu igračku.

Ponovo silazimo do obale ispod hotela Park. Tamo upravo pristaje jedan brodić. Bešuman je. Njegov motor je na električni pogon. Ovakva plovila koja odvoze turiste do Bledskog ostrva imaju svoj lokalni naziv – pletna. Jedni kažu da naziv ima slovenački koren – zbog nekadašnjeg pletenog krova. Drugi u toj reči prepoznaju nemački koren za ravan pod čamca – plattboden.

Kako god, zanat upravljanja ovim čamcem na jezeru ceni se još od vremena Marije Terezije, kada su seljaci sa lošijom zemljom dobili pravo da se bave kormilarenjem. To pravo se prenosilo s kolena na koleno.

Plovidba traje dvadesetak minuta. Crkva Marijinog uznesenja na ostrvo je najčešći reklamni motiv za posetu Bledskom jezeru. Legenda kaže da je na tom mestu bio hram staroslovenske boginje Žive, stvoriteljke Bledskog jezera. Izgleda da je lep, skoro mističan položaj ostrvceta oduvek znao nadahnuti ljude da na tom parčetu zemlje okruženom vodom i planinama izgrade svoja kultna mesta.

Sama crkva je nastala na temeljima ranohrišćanske bogomolje, rušena je u zemljotresu i obnavljana, a današnji izgled je poprimila u 17. veku. Čuveno „zvono želja“ je izliveno 1534. u Padovi.

Pored crkve je kafić u kojem se može sesti uz prozor i posmatrati jezero. Ono je zbog četinara čak i zimi nalik na modrozeleno ogledalo. Sa obe strane ostrva su stepenice prema pristaništima. Za 99 stepenika koji strmo vode ka crkvi kažu da će bračnu sreću imati onaj mladoženja koji od pristaništa uznese mladu do vrha. Kondicioni trening za mladoženje i besplatan lift za neveste.

FOTO 10 Wallfahrtskirche Mariä Himmelfahrt

Na ostrvu se zadržavamo sat i po. Ulazimo u isti čamac. Pada mi na pamet da se za vreme boravka nije oglasilo zvono. Nasred jezera napregnem uši, ne bih li čuo makar podvodno zvono. Samo zujanje motora. Moraćemo da ovamo dođemo još jednom, leti. Legenda spominje noć sa zvezdama i zvuk zvona iz utrobe jezera.

Bledski dragi kamen

Na obali već imamo cilj. Picerija Rustika je najbolje ocenjena, iako su joj konkurencija elitni restorani. Srećom, rezervisali smo sto, inače ne bismo došli na red. Posle ručka u ovom lokalu saglasni smo da je to bila najbolja pica koju smo pojeli izvan Italije.

Na skromnoj bledskoj autobuskoj stanici već čeka dvadesetak ljudi. Vozač je po načinu kako sebi u brk psuje, negde iz Hercegovine. Izrazito nabusit, što je za Sloveniju pre izuzetak nego pravilo.

Među putnicima su i dve devojke poreklom iz Beograda. Odrasle su u Sloveniji. Njihova priča o toj zemlji nije turistička. Slične izjave su mi poznate – često takav ton imaju naši ljudi širom Evrope. Sve se svodi na ovo: Ovde nije tako lepo kao što ljudi misle. A tamo je mnogo lepše nego što tamošnji ljudi misle.

Razumljivo, ove devojke ovde žive, a tamo dođu na odmor. Perspektive nam se ne poklapaju. Mi živimo tamo, a ovde smo na odmoru. Pričljivija devojka koja ima blag slovenački naglasak i promaši poneki padež, kaže, na primer, da su klopa i muzika bolji u zavičaju njenih roditelja. Slovenci navodno ne znaju da se zabavljaju.

Rekao bih da je slatka čežnja za imaginarnim zavičajem čarobna lupa kroz koju umanjuju svoju Sloveniju, a uvećavaju svoju Srbiju. Jedini stvarni lek za zavičajnu čežnju jeste – povratak u zavičaj. Ali njih dve uglas kažu da ne mogu da se vrate, nabrajaju sijaset razloga. Mlade su, naučiće da je bolje voleti izbliza nego izdaleka.

Ovaj razgovor me navodi na pitanje, da li bih mogao da živim u ovako idiličnom mestu od pet hiljada duša kao što je Bled. Dolazim do zaključka da pitanje nije dobro postavljeno.

Nije važno gde si, već s kim. Bled je istorijom izbrušen dragi kamen. Ipak je najvažnije imati nekoga u čijem oku se može prepoznati sjaj tog dragog kamena – radost zajedničkog putovanja.