„Terapija ne bi smela izazvati veće posledice od same bolesti", izjavio je američki predsednik Donald Tramp tokom jedne pres-konferencije posvećene korona-virusu. Naravno, tu spoznaju nije otkrio Tramp, već britanski filozof Frensis Bejkon. On je oko 1600. opisujući posledice političkih ustanaka, napisao da lek može biti gori od same bolesti. Time se naglašava da mere sprovedene protiv nekog zla moraju biti proporcionalne i da se u obzir moraju uzimati svi njihovi efekti.
U Evropi, kako se čini, apsolutni prioritet u vremenu korona-krize ima zaštita visokorizičnih grupa. Sadašnji „lek" protiv koronavirusa je u obliku zaustavljanja ekonomskih aktivnosti i prekidanja društvenog života, što košta milijarde evra dnevno. Ekonomski učinak EU, odnosno bruto društveni proizvod u proseku iznosi 45 milijardi evra dnevno.
Globalni potres
Pitam se, da nije ovaj lek zaista štetniji od epidemije. Zabrana privrednih aktivnosti, zatvaranje granica, ograničenje kretanja i čudno takmičenje u tome ko će uvesti najstrožije mere, dovode do recesije ogromnih i do sada nepoznatih razmera. Takav slom privrede je napad na naš životni standard i naše zemlje može dovesti do bankrota. Kolaps dosadašnjeg poretka je nadohvat ruke, jer gušenje ekonomskog života izaziva globalni potres.
Niko ne može reći koliko će potrajati ovakvo stanje: nedeljama ili mesecima? Verujem da nijedna zemlja, ma koliko bogata bila, ne može nadoknaditi prihode svojim stanovnicima na duži vremenski rok i spasiti desetine hiljada kompanija od bankrota. Obećanja, po kojima će se po svaku cenu upravo to uraditi, su šuplja i isprazna. Nemačka vlada sa 150 milijardi evra, kojima želi da se zaduži za ovu godinu kako bi pomogla firmama i pojedincima, može u potpunosti da zameni ekonomski učinak meren društvenim bruto proizvodom za period od samo 16 dana. Ono što je zamišljeno kao prevencija i lek sve više postaje problem.
Ako želite da zaštitite visokorizične grupe, trebalo bi ih izolovati, a ne čitavo društvo prisiliti da miruje. Ako su starije osobe i ljudi sa ranijim oboljenjima poput plućnih bolesti, dijabetesa, oštećenja jetre ili zavisnosti od nikotina podložniji teškom ishodu infekcije Covidom-19, onda te osobe moraju biti u karantinu dva meseca. Samo u Nemačkoj to bi se odnosilo na oko 30 miliona ljudi, ali i to je manje od 83 miliona ljudi, koji sada moraju da se „socijalno distanciraju".
Vanredno stanje mesecima?
Kada se radi o tome da se zdravstveni sistem zaštiti od preopterećenja, pogled na broj kreveta i stopu zaraznosti pokazuje da je tako nešto moguće samo ako pandemija traje više meseci. Usporavanje širenja zaraze ima tako visoku cenu da takva politika nije održiva. U Italiji se preopterećenje bolnica nije moglo izbeći čak ni drakonskim merama. To se ni u Nemačkoj, ali ni u drugim zemljama ne može sprečiti. Važno je shvatiti da će ova pandemija korona-virusa rezultirati mnogim smrtnim slučajevima i da njoj naši zdravstveni sistemi možda i nisu dorasli. To je prirodna katastrofa, koju nije moguće izbeći.
Ako već nedostaju bolnički kreveti i aparati za veštačko disanje, vlade bi svoje milijarde koje obećavaju za pomoć privredi, mogle potrošiti na podizanje namenskih bolnica i proširenje bolničkih kapaciteta, kao i u obuku medicinskog osoblja. To bi imalo više smisla od zatvaranja univerziteta, oduzimanja posla zanatlijama ili prisiljavanja ljudi da sami idu na trčanje.
Širenje se ne može sprečiti
„Socijalno distanciranje", koja se sada propagira, samo će usporiti širenje virusa, ali ga neće dugoročno zaustaviti. Virolozi i kancelarka kažu da će na kraju 60 do 70 posto ljudi u Nemačkoj biti zaraženo virusom, ali da neće svi oboleti. Moramo se suočiti sa činjenicom da će, prema trenutnim saznanjima, jedan posto obolelih umreti. Naravno, svi bi trebalo da učine sve što je moguće kako bi spasili pacijente obolele od Covida-19.
Ali „lek", odnosno terapija, u borbi protiv korona-virusa mora imati granice, pogotovo ako odvede društvo u krizu bez presedana, koja se po razmerama ne može porediti sa posledicama koje bi pandemija imala bez uvođenja rigidnih mera. Ne reaguju sve države tako uspaničeno i neproporcionalno kao većina evropskih zemalja. Na primer, u Švedskoj pozivaju stanovništvo na razumno ponašanje, ali vlada ne pomišlja na potpuno zaustavljanje ekonomskog života.
Neproporcionalna reakcija
Pitanje je zašto korona-virus izaziva ovakvu, do sada neviđenu, reakciju. Na primer, u Nemačkoj ili Italiji u saobraćajnim nesrećama godišnje umre više od 3.000 ljudi. To je žalosno. Ali, pada li ikome na pamet da zabrani vožnju? To bi bilo jednako neproporcionalno kao što je višenedeljno ograničenje kretanja i obustava društvenog i ekonomskog života za sve u Evropi - zbog korona-virusa.