Borba je tek počela!
Kako se obeležava i šta predstavlja 8. mart u Nemačkoj? To nije dan majki. U Nemačkoj postoji Dan majki i slavi se druge nedelje u maju. Deca obično nešto naprave za mame u vrtiću ili školi, pa im to poklone, a kad odrastu onda svoje starije majke izvode na ručak ili kolače. (Postoji i Dan očeva, koji je takođe u proleće i vezan je za crkveni kalendar) Tu je i Sveti Valentin, Dan ljubavi, kada parovi jedni drugima poklanjaju stvari, vreme, pažnju… To su sve dani koji se obeležavaju privatno, komercijalizovani su i nemaju nikakvu političku pozadinu, niti poruku. Postoji i dan kada kolege i koleginice po firmama ili restoranima zajednički slave, jedu i piju, često o trošku firme – to je obično sredinom decembra i zove se božićno slavlje.
Sasvim drugačiji je Dan žena. To je odavno dan ravnopravnosti među polovima, borbe za prava žena. Partije se oglase, po medijima učestaju prilozi o položaju žena u društvu. A na radnom mestu, obično sindikati, koleginicama poklanjaju po cvet ili neku sitnicu. I baš kada se činilo da je borba za prava žena zamrla, kada je feminizam počeo skoro isključivo da se bavi sam sobom, pojavio se Equal pay day: pitanje položaja zaposlenih žena postalo je mnogo interesantnije, jer je neravnopravnost postala očigledna, konkretna. S nevericom je prihvaćena činjenica da žene zarađuju mnogo manje nego muškarci. Ove godine, taj dan će u Nemačkoj biti obeležen 18. marta, a to znači da smo mi žene u proseku do tog dana radile besplatno, dok su naše kolege muškarci platu dobijali od 1. januara. Nemačka je sebi postavila za cilj da tu postojeću razliku od 21 odsto u korist muškaraca, do 2020. smanji na deset procenata.
Osim toga, pre godinu dana uvedena je takozvana kvota za žene u privredi na osnovu koje su najveće firme, njih 106 sa preko 2.000 zaposlenih, primorane da na najvišim pozicijama, u svojim nadzornim odborima, imaju 30 odsto žena. Ali kako usaglasiti posao sa porodicom, pogotovu takav koji nema radno vreme, a gde se očekuje maksimalna mobilnost i fleksibilnost? Obično žene koje se odluče za karijeru u privredi odustaju od toga da rađaju decu.
U Nemačkoj tek svaka deseta žena sa decom ispod tri godine radi puno radno vreme. Mada delom dobrovoljno, te žene većinski rade skraćeno radno vreme ili uopšte nisu zaposlene, a kasnije, kada deca odrastu i kada žele da rade puno vreme – tržište rada ih neće. To potom znači male penzije i, ako brak ne potraje, siromaštvo u starosti.
Dvostruko opterećenje žena
Kako je moguće da žene tako loše stoje u jednoj od najbogatijih industrijskih zemalja na svetu? Odgovor je u suštini jednostavan: zato što je kapitalisti najvažniji profit, kapitalističkoj državi privredni rast i zato što religija ima duboke korene i značajnu ulogu u društvu.
U eri neoliberalnog kapitalizma, što znači slabljenja države i deregulacije tržišta, koja je počela osamdesetih, tokom šesnaestogodišnje vladavine demohrišćanina Helmuta Kola, a kojoj su Socijaldemokrate i Zeleni pod Gerhardom Šrederom, takozvanom „Agendom 2010“ širom otvorile vrata, postalo je još jednom jasno kako lako i brzo čovek može da izgubi prava koja je imao. Radnici i građani su, preko svojih sindikata i poslanika, pristali na promenu Zakona o radu i socijalnom staranju radi bolje budućnosti – koja nije došla. U svakom slučaju ne za njih. Radna mesta postala su nesigurnija, konkurencija za njih surovija, plate i kupovna moć manji.
Gubitak posla koji je pre te reforme na duže staze značio postepeni pad standarda, odjednom je za mnoge značio klizanje u siromaštvo. Žene su time bile više pogođene od muškaraca jer su i ranije većinom radile na poslovima koji su manje plaćeni i jer su češće nego muškarci imale skraćeno radno vreme – da bi mogle da se brinu o porodici i domaćinstvu. Tako je pre svega funkcionisalo društvo na zapadu zemlje. Međutim, sa dolaskom krize, jedna plata više nije dovoljna za izdržavanje porodice i mnoge žene su pohrlile na tržište rada – da bi se ispostavilo da društvo nema kapaciteta da zbrine decu, ali i stare u kojima su se žene do tada brinule. Tako je ovde nastao izraz – dvostruko opterećenje žena.
Nemačka se menja
Ujedinjenjem Nemačke, cela zemlja postala je kapitalistčka. Međutim, na istoku zemlje, na teritoriji bivšeg DDR-a, 40 godina socijalizma prilično je temeljno iskorenilo religiju i njoj svojstvenu tradicionalnu podelu uloga među polovima, tako da po statistici od 2011. velika većina stanovništva ne pripada nijednoj konfesiji. Na teritoriji stare Zapadne Nemačke je pak većina religiozna i pripada katoličkoj (jug) ili evangelističkoj (sever) crkvi. Već po tome što u katoličkoj crkvi ženama nije dozvoljeno da budu sveštenice, a u evanglističkoj jeste, moguće je izvući zaključke o tome kakav je uticaj žena u društvima u kojima je jedna ili druga vera dominantna.
Kancelarka je odrasla u DDR-u, u porodici evangelista. Interesantno je da je Angela Merkel bila prva ministarka za pitanja žena i omladine u ujedinjenoj Nemačkoj, a sa istoka zemlje dolazi i sadašnja ministarka pod čiji resor spadaju i žene – socijaldemokratkinja i od skoro evangelistkinja, Manuela Švezig. Naravno da nije slučajno što su baš one krenule da polako, ali sigurno menjaju Nemačku – ka većim pravima za žene.
Mada je ideja o borbi za prava žena i obeležavanje Dana žena nastala u SAD 1908. i potom se raširila po Evropi i Rusiji, kao što je to sredinom devedesetih bio slučaj i sa Eqaul pay day, čini se da Nemačka pitanje ženske ravnopravnosti poslednjih godina shvata ozbiljnije od svog uzora. To je dobar znak za budućnost.