Borba protiv zaborava
28. april 2014.Margrit Borman je konzervatorka i bori se protiv zuba vremena. Objekti njenog svakodnevnog posla nisu klasična umetnička dela već predmeti iz svakodnevice koji upravo zbog svoje „običnosti“ na drastičan način svedoče o genocidu koji je nacionalsocijalistički režim izvršio nad evropskim Jevrejima, Sintima i Romima.
Jezivi svedoci zločina
Zadatak Margit Borman jeste da sačuva i sve detalje koji ukazuju na zločin i brutalnost počinilaca: slomljene naočale, oštećeni koferi, polomljene igračke. Preko 100.000 predmeta, uključujući i obuću, četkice za zube ili higijenski pribor, na jeziv način svedoče o sudbini bivših vlasnika koji su doslovce bili iščupani iz svoje svakodnevice i oterani u smrt. Sve su to eksponati u Spomen centru Aušvic/Birkenau, nekada najvećem logoru smrti nacističke Nemačke. Između 1940. i 1945. Tu je pogubljeno više od milion građana Evrope. Ali i drugi, jezivi predmeti svedoče o strahotama kroz koje su logoraši prolazili. Kristina Oleksi, stručna voditeljka, posetiocima pokazuje gomilu ljudske kose iza jedne staklene vitrine. Kosa koja je nekad pripadala živim ljudima. Svaki pramen je drugačiji: smeđi, plavi ili crni uvojci. Godinama se raspravljalo o tomu šta učiniti sa kosom koju su nadzornici u logoru obrijali pristiglim logorašima. „Mnoge preživele žrtve holokausta kažu: to je možda kosa moje majke, brata ili tetke. To su praktično delovi tela koje bi trebalo dostojanstveno pokopati“, kaže Oleksi. Ipak, na kraju je doneta odluka da se kosa sačuva. Ali odustalo se od konzerviranja. Tako će pre ili kasnije kosa jednostavno da nestane, kao i ostali organski materijal.
Sve manje svjedoka
I dok se potpuno svesno odlučilo da se kosa prepusti zubu vremena, neki delovi logora Aušvic propadaju jednostavno zato što nema dovoljno novaca za njihovo održavanje. Ruševine gasnih komora i peći za kremiranje koje su nemački vojnici digli u vazduh prilikom povlačenja i dalje stoje izložene zubu vremena i propadaju iz dana u dan. Za njihovo konzerviranje jednostavno nedostaje novac. Godine 2009. je doduše osnovana fondacija za očuvanje Spomen područja, ali je od obećanih 120 miliona dolara do sada pristiglo pola. Suviše za konzerviranje mnogih preostalih objekata u Spomen području. I živih svedoka koji su preživeli holokaust svakim danom sve je manje. Jaceku Zjelinjevicu je 87 godina. Iako narušenog zdravlja, još uvek posetiocima redovno pokazuje jezive detalje svakodnevice u Aušvicu. „U ovoj baraci nalazio se dežurni oficir, iza nje je prostor sa orkestrom, a ove dve staze vodile su prema gasnoj komori ili 'sauni' kako su je zvali čuvari“, priča Zjelinjevic. On je svestan težine svog svedočenja i snage kojom na posetioce deluje reči nekog ko je prošao kroz logor smrti.
Poseta na Fejsbuku nije zamena
Ali šta će biti kada svedoka poput Jaceka Zjelinjevica više ne bude? Ljudi poput Pavela Savickog, portparola Spomen područja Aušvic, pokušavaju da daju odgovor na to pitanje. „Kada preživelih više ne bude bilo, moraćemo da promenimo nešto sa stalnom postavkom“, kaže Savicki. Današnji izložbeni koncept potiče još iz pedesetih i prilagođen je svedočanstvima preživelih. Budući koncept više će se oslanjati na individualne sudbine, ali i na perspektivu počinilaca. Ali nova postavka biće gotov tek za sedam godina. Do tada bi društvene mreže trebalo da preuzmu deo uloge u cilju buđenja interesovanja za holokaust kod mlađih naraštaja. Od 2009, spomen područje je na Fejsbuku i otada je, koliko god to, kako kaže Savicki, morbidno zvučalo, sakupilo više od 100.000 „lajkova“. Ali poseta Fejsbuk-stranici ne može da zameni posetu samom Spomen području. Napušteni koferi, cipele, kosa – to su slike koje se urezuju u pamćenje i ne nestaju običnim klikom miša.
Autori: Julija Han / Nenad Krajcer
Odgovorni urednik: Ivan Đerković