Bosna i Kosovo – zaboravljeni protektorati

DW: U dokumentarnom filmu „Bosna i Kosovo – zaboravljeni protektorati“, na kojem ste radili zajedno sa Zoranom Solomunom, kritikujete rad međunarodne zajednice u tim zemljama. Šta je međunarodna zajednica u Bosni i na Kosovu uradila pogrešno?

Ridiger Rosig: Potrošila je mnogo para, pri čemu se nije mislilo na to da li se sredstva produktivno troše u smislu dostizanja blagostanja u BiH i na Kosovu, odnosno da li bi on trebalo smislenije da se utroše u izgradnju demokratije.

U dokumentarcu pokazujete da je 21-nu godinu nakon okončanja rata u BiH, i 17 godina nakon okončanja borbi na Kosovu, bilans rada međunarodne zajednice katastrofalan i pored toga što su u obe zemlje, a posebno u BiH, uložena ogromna finansijska sredstva, nezapamćena u istoriji. Gde je otišao sav taj novac?

Veliki deo novca koji je stigao preko razvojne pomoći, vratio se zemljama-donatorima. Kada neka međunarodna organizacija ili neka zapadna vlada, odnosno njeno ministarstvo ili vladina organizacija kao što je nemačko Društvo za tehničku saradnju (GTZ), raspiše konkurs za projekat, onda oni uvek pošalju svoje savetnike, odnosno saradnike koje moraju da plate od tog novca. Suština svega jeste da se veliki deo novca koji se uloži u projekte, vraća nazad u zemlje koje su izdvojile ta sredstva. Pored toga, u BiH i na Kosovu imate lokalnu birokratiju i upravu i organizacije za pomoć, koje za svoje usluge takođe uzimaju deo novca. U filmu smo tako pokazali saradnika jedne male organizacije za pomoć koji procenjuje da krajnjim korisnicima pomoći, dakle ljudima u BiH i na Kosovu kojima je ta pomoć zapravo namenjena, stigne samo 10 do 15 odsto pomoći.

Zar to nikome u međunarodnoj zajednici, odnosno u Vašingtonu ili Briselu, nije upalo u oči?

Jeste, bojim se da su svi to primetili, jer postoji i interna kritika. Ali s obzirom na to da se pomoć i projekti u Avganistanu, Iraku ili afričkim zemljama u krizi odvijaju na isti takav način, to je postalo tako reći potpuno normalno. Iako znaju da to nije dobro i da to šteti imidžu međunarodnih i evropskih organizacija, oni prihvataju to kao nešto što je samo po sebi razumljivo i ne nude nikakvu alternativu.

U filmu se objašnjava kako su ljudi koji predstavljaju međunarodnu zajednicu u BiH i na Kosovu stupili u aranžmane sa korumpiranim političkim i privrednim elitama. Kako je došlo do toga?

Ljudi koji su nakon rata došli iz inostranstva u BiH i na Kosovo, morali su da komuniciraju s tamošnjim elitama. Ali možda nije trebalo s njima, nakon sednica, odlaziti u skupe restorane. Tako je nastala mreža koja ima svoj značaj i na evropskom nivou i koja se sastoji od lokalnih političara i predstavnika međunarodne zajednice koji se već godinama poznaju, zajedno odlaze na odmore, i koji su veoma dobro uvezani i povezani. Te strukture izazivaju nepoverenje lokalnog stanovništva koje ne veruje ni elitama, ni ljudima koji rade za međunarodnu zajednicu.

Zar nikome nije palo u oči da sve to dovodi u pitanje krhki mir, ne samo u BiH i na Balkanu, već i u Evropi?

Jeste i to Andrei Kapuseliju, bivšem šefu ekonomskog odeljenja UNMIK-a na Kosovu, koji upravo o tome i govori u filmu. On je jedan od naših krunskih svedoka u filmu i on objašnjava da se upravo zbog takvih odnosa, privredni sektor tako loše razvijao – a uprkos činjenici da su investirana ogromna novčana sredstva. On je radio i za jednu veliku međunarodnu organizaciju, ali ju je u jednom trenutku, kada je primetio da dobronamjerna i konstruktivna kritika ne nailazi na odjek kod njegovih naredbodavaca, napustio. Potom je odlučio da o tome napiše knjigu.

U Vašem dokumentarnom filmu, BiH i Kosovo definišu se kao protektorati. Nemački diplomata i bivši savetnik kancelara Šredera Mihael Štajner, koji je prvih godina nakon rata radio za OHR u Sarajevu, rekao je da je najveća greška SAD i Evropske unije bila što od BiH nisu napravili pravi protektorat, već neku vrstu poluprotektorata i što su nacionalističkim partijama i strukturama dozvolili da, ubrzo nakon rata, u svoju korist organizuju prve slobodne izbore. Zbog čega Vašington i njegovi saveznici u Briselu nisu postupili kao u Nemačkoj nakon Drugog svetskog rata?

Prvo da kažem da potpuno delim mišljenje bivšeg zamenika visokog predstavnika Štajnera. Čitava ta igra sa demokratijom direktno nakon rata, odnosno ponašanje kao da su u BiH postojale normalne pretpostavke za održavanje slobodnih izbora kakve postoje u otvorenim, demokratskim društvima, bila je pogrešna i dobrim delom neiskrena. Kada se zapitam zašto, onda to sebi mogu da objasnim samo time da su problem Balkana želeli što pre da skinu s vrata. Bilo bi mnogo bolje da je međunarodna zajednica nakon rata bila iskrena prema stanovništvu i da je rekla: Imali ste užasan rat, sada nam je potrebno nekoliko godina da izgradimo nove strukture i da se najpre pobrinemo da ljudima krene nabolje. A kada ljudi osete blagostanje, to je onda najbolja baza za izgradnju demokratskih institucija. Tako je bilo u Nemačkoj.

U Vašem filmu dramatično se pokazuje kako ljudi napuštaju BiH i Kosovo zbog nedostatka posla, ali i zbog nacionalizma i nepostojanja pravne države i demokratije. Da li je međunarodna zajednica propustila da se, kao što je uradila u Nemačkoj u procesu denacifikacije, pobrine za održivu konfrontaciju sa prošlošću i zločinima počinjenim u tim zemljama?

I jeste i nije. S jedne strane, sa Haškim sudom oformljena je međunarodna institucija koja se pobrinula za pravno i kriminalističko suočavanje s prošlošću i dešavanjima tokom rata u bivšoj Jugoslaviji. S druge strane, predstavnici međunarodne zajednice su, nakon rata, postali kompanjoni lokalnih moćnika, na primer u Republici Srpskoj gde su dozvolili da nastane nacionalno definisani deo BiH. Onda su tamo smenili nekoliko političara iz samog vrha, čime su zapravo ojačali nacionaliste. To je bio mač sa dve oštrice. Moramo iskreno da priznamo da međunarodna zajednica nije došla sa spremnim receptom za BiH i Kosovo, što je i razumljivo jer nisu mogli da se pripreme na situaciju koju prethodno nisu poznavali. Ono što uznemirava jeste da 21-nu godinu nakon rata u BiH i 17 godina nakon rata na Kosovu, ta strategija nije promenjena. Stiče se utisak da međunarodna zajednica i Evropska unija, uprkos svih spoznaja i svega što ne funkcioniše, i dalje istrajava na toj i takvoj politici.

U filmu kažete i da je uticaj fundamentalističkog tumačenja islama porastao i da nije jasno ko ima veći uticaj: Evropska unija ili Saudijska Arabija i Turska?

Ne upada samo u oči islamski fundamentalizam, već u oči upada da su Saudijska Arabija i Erdoganova Turska veoma aktivne i da rade na uvođenju političkog islama. Isto je tako tačno da se na katoličko-hrvatskoj, ali i na pravoslavno-srpskoj strani, masovno grade crkve i mladim ljudima propoveda koliko je važna vera, ali ne kao spiritualni osećaj, već kao sredstvo razgraničenja od onih koji nisu iste vere. To nije specifično samo za period bivše Jugoslaviju, već se odvija po modelu prisutnom više od dve decenije, a koji predstavlja odvraćanje od politike i sunovrat u ideologije.

Ima li izlaza?

Uvek ima izlaza. Jedan od njih jeste da se novac na Balkanu ne deli kao do sada. Čudno je kako je malo mikro-kredita. Suviše malo se radi na razvoju i ulaganjima u poljoprivredu. Premalo se radi na tome da se pomogne preduzećima koja imaju šansu na postojećem tržištu. Na svemu tome bi međunarodna zajednica sada i odmah morala da počne da radi. Preduslov je da priznaju da dosadašnji razvoj situacije nije bio dobar i da mora da se ispravi.

Da li je nemačka vlada svesna toga, ali i eksplozivnosti aktuelne situacije u BiH i na Kosovu?

Bojim se da nije. Pojedincima, saradnicima nemačkih, evropskih i uopšte međunarodnih organizacija to je jasno. Ima i onih koji pokušavaju da iskomuniciraju tu temu. S druge strane, stiče se utisak da su drugi opet ponosni na razvoj situacije u BiH. Meni su visoki funkcioneri EU i međunarodne zajednice sa različitih nivoa govorili da Dejton kao mirovni sporazum koji je zaustavio rat, ali koji sprečava svaki pozitivan razvoj u zemlji, postaje model za Siriju i Ukrajinu. Kada pomislim da bi posleratna Sirija mogla da bude organizovana kao posleratna BiH, onda mi bude muka i žao jadnih Sirijaca.

Ridiger Rosig studirao je balkanologiju i sociologiju na Slobodnom univerzitetu u Berlinu. Od 1995. do 1998. bio je saradnik OEBS-a i UN u Zagrebu i Sarajevu, a sada radi za berlinski list „Tagescajtung“. Rosig je zajedno sa Zoranom Solomunom napravio dokumentarni film „Bosna i Kosovo – zaboravljeni protektorati Evrope“, koji će krajem meseca biti prikazan na francusko-nemačkom TV-kanalu Arte.