Brak za sve: negde „da“, a negde „ne!“

Sećate li se još inauguracije Džordža Buša mlađeg kao predsednika SAD, izručenja Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, ili kako su Ebe Sand i Sergej Barbarez podelili titulu golgetera Bundeslige?

Davno je to bilo. Tačnije – 2001. Te godine je Holandija odlučila da okonča diskriminaciju homoseksualaca i da uvede „brak za sve“. Usledila je Belgija 2003, a 2005. – katolička Španija. Katolička crkva je upozoravala da se to ne čini, ali oni su nas, naposletku, upozoravali i na opasnost od veštica i spaljivali ih. Katolička crkva, blago rečeno, nije uvek bila na visini društvenog napretka. Onda su i Irci 2015. rešili da ne haju za papine preporuke i uveli su „brak za sve“ – i to referendumom.

Sada je i Nemačka to uvela. Bundestag je izglasao novi zakon i to mimo volje kancelarke Angele Merkel koja je glasala protiv njega.

Na glasanju u Bundestagu nije toliko važno bilo pitanje da li životno partnerstvo između dva ljudska bića istog pola sme da se nazove „brakom“. Radilo se o temeljnom pitanju da li se žele ista prava i šanse za sve, ili će se tražiti apsurdni razlozi izmišljati „bolovi u stomaku“ da bi se štitile sopstvene privilegije i diskriminisali drugi. Razlozi koji se navode protiv braka za sve su nedostojni jednog liberalnog društva.

U Evropi, grubo rečeno, postoje tri modela ophođenja sa istopolnim parovima. Nemačka se sada pridružila progresivnoj grupi zemalja. Taj model, koji bismo mogli nazvati „zapadnoevropskim i skandinavskim“, praktikuje se i u Francuskoj, Portugaliji, Finskoj i Luksemburgu. Ukratko, gejevi i lezbejke smeju da se žene i pri tome imaju ista prava kao i heteroseksualni parovi. Tačka.

Pored toga postoji i model zvani „nemamo mi ništa protiv homoseksualaca, ali...“ kojeg se Nemačka držala do prošlog petka. U zemljama sa takvim modelom, homoseksualci smeju da sklapaju „registrovana partnerstva“, ili kakav god već naziv za to bio u upotrebi. Ti ljudi nisu u istom položaju kao heteroseksualni partneri. Ta diskriminatorska politika je na snazi u Austriji, Češkoj, Švajcarskoj, Italiji, Grčkoj i Estoniji. U Sloveniji je već postojao „brak za sve“, ali je on referendumom ukinut i zamenjen novim zakonom o partnerstvu. Kampanju protiv „braka za sve“ je u Sloveniji – koga to čudi – vodila pre svega katolička crkva.

Konzervativna OVP je u Austriji posle uvođenja „braka za sve“ u Nemačkoj prinuđena da povuče potez. Predsednik stranke Sebastijan Kurc iz izbornotaktičkih razloga neće da oda svoj stav o tome. Konzervativci u Austriji imaju birače kojima su gejevi i lezbejke odvratni. Ali i birače koji homofobne sunarodnike smatraju za seljačine. Da se ne bi zamerili nijednoj od tih grupa, konzervativci su se opredelili za – ćutanje o toj temi.

No, čak i kukavičko držanje OVP je bolje od trećeg modela. Ja ga zovem istočnoevropskim modelom „Ne kod nas!“ – tu se egzistencija homoseksualaca koji bi da stupe u brak jednostavno ignoriše. U zemljama kao što su Rumunija, Albanija, Kosovo i Bosna i Hercegovina, „brak za sve“ nije priznat. U većini tih zemalja se o toj temi ni ne razgovara, jer je homoseksualnost uglavnom tabuizovana. Pri tome bi Albanija, Kosovo i Bosna i Hercegovina mogle da budu na dobitku. Mogle bi da uđu u istoriju kao prva zemlja sa većinskim muslimanskim stanovništvom koja je uvela „brak za sve“. Albanska vlada je čak 2009. najavila da će podneti odgovarajući nacrt zakona, ali otada se ništa nije desilo.

U zemljama sa modelom „Ne kod nas!“ postoji i grupa „Nikada!“ koja je u svojim ustavima brak definisala isključivo kao zajednicu muškarca i žene. U takve spadaju Litvanija, Letonija, Poljska, Belorusija, Ukrajina, Moldavija, Slovačka, Bugarska, Srbija i Crna Gora. Vlada tih zemalja su toliko protiv „braka za sve“ da čak žele da spreče buduće generacije da ga uvedu. U Hrvatskoj je brak 2013. posle referenduma ustavom definisan kao zajednica muškarca i žene. I tu je katolička crkva vodila kampanju za diskriminaciju homoseksualaca.

„Ali Srbija ima lezbejku na čelu vlade“, dobaciće neko. To je tačno i jeste napredak kada se zna da su mrzitelji homoseksualaca još u oktobru 2010. rasturili centar Beograda i pokušali da linčuju gejeve i lezbejke. No, situacija gejeva, lezbejki i transrodnih osoba u Srbiji se sada neće automatski poboljšati. Premijerka Ana Brnabić do sada nije upala u oči zalaganjem za pravno izjednačavanje položaja homoseksualaca. U Srbiji gejevi i lezbejke obično bivaju prebijeni na javnim mestima. Dokle god se to ne promeni, ni lezbejska premijerka neće mnogo vredeti.

Evropske zemlje koje su se opredelile za ravnopravnost dobro bi učinile kada bi motivisale države Srednje i Istočne Evrope kada je reč o ovom pitanju. Jer, i pored opravdanog slavlja u Nemačkoj, ne treba zaboraviti da ima još zemalja u kojima gejevi i lezbejke moraju da se kriju – i to usred Evrope.