Brežuljak s pogledom na rat

Brdašce na rubu Pojasa Gaze. S ovog mesta se može dobro videti gradić Beit Hanoun koji se nalazi na krajnjem severoistoku uskog palestinskog područja uz obalu Sredozemnog mora. U daljini se naziru krovovi gradića Beit Lahia. Uprkos julskoj sparini na vrhu ovog brega ogromna je gužva. Kroz vlagu i prašinu se u daljini naziru tenkovi izraelske vojske koji na rubu Beit Hanouna ruše porodične kuće. Čuju se tupe detonacije artiljerije i naravno mnoge bespilotne letelice, koje istražuju svaki pedalj palestinske teritorije.

Na licu mesta

Na vrhu brdašca je i nekoliko novinarskih ekipa. Jedan novinar izraelske televizije i24 javlja na francuskom jeziku šta se upravo dogodilo nekoliko kilometara od ovog položaja. Nekoliko naoružanih Palestinaca pokušali su kroz jedan tunel da se probiju na izraelsko područje, najverovatnije da bi izvršili teroristički napad ili pokušali neku otmicu. Ali izraelski vojnici su ih presreli i likvidirali.

Čofi, jedan mladić iz grada Hadere nedaleko od Tel Aviva, sve je pratio iz neposredne blizine. „Čaure su letele na sve strane. Čuo sam fijuk metaka i projektila i odmah sam se bacio na tlo“, priča uzbuđeno ovaj Izraelac, otac dvoje maloletne dece. On nije vojnik. Sinoć se uputio na ovo brdašce kako bi posmatrao delovanje izraelske vojske iz neposredne blizine. Time želi, kako kaže, da izrazi solidarnost sa stanovnicima izraelskih gradova tik uz Pojas Gaze, koji se najviše nalaze na udaru ekstremističkih raketa.

I u trenutku dok to govori vazduhom odjekuje dvostruka detonacija. „Hej, upravo ispaljuju dve rakete tipa grad“, govori uzbuđeno. I zaista, iz sumaglicom obavijene Gaze prema nebu se kreću dve rakete i ostavljaju iza sebe beli trag. Zatim u luku počinju da padaju prema obali. Ubrzo nakon toga izraelski gradovi Aškelon i Ašdod dojavljuju o pogotku dvaju raketa.

„Radujem se što ginu“

Na brdašcu su i Meir i Šmuel, obojica iz upravo pogođenog Ašdoda. Zašto su ovde a ne u svom gradu? „Ja sam jednostavno hteo da pokažem svoju sreću činjenicom da sada mi pucamo po njima, nakon što su oni osam godina pucali po nama. Radujem se što sad oni ginu, ne civili – nego teroristi“, kaže Šmuel. I objašnjava da u Evropi ljudi ionako „sve shvataju pogrešno“. „Naša vojska postupa moralno. Baca letke iz vazduha pre nego što napadne. Koja vojska na svetu bi to uradila?“.

Šmuel je jedan od onih koji ne veruju da se ovaj sukob može rešiti mirnim putem. On i njegov prijatelj Meir su religiozni i mole se da se izraelski vojnici „zdravi vrate svojim kućama“. Meir, koji je nešto stariji, uključuje se u raspravu: „Kada neko želi da te ubije, moraš ga preduhitriti. Drugačije ne ide. Palestinci nisu spremni da u miru žive sa Jevrejima. Oni nas ne žele ovde.“

U međuvremenu je i najpopularnija izraelska televizija Channel Two postavila svoje kamere na vrhu brežuljka. Joav Even navlači svoju pancirnu košulju i započinje prenos uživo. Poslednje dve sedmice, od početka ofanzive, ovaj reporter je danonoćno u akciji. Zapravo je njegova glavna tema zdravstvo, ali tokom ratova je uvek na prvoj borbenoj liniji. U libanskom ratu 2008. je bio i mobilisan. Even je novinar ali sebe u prvom redu vidik kao rodoljuba. „Mi smo na prvom mestu Izraelci. I kada jedan Izraelac pogine, tada smo naravno svi žalosni. Svako od nas je svestan da se radi o našoj egzistenciji.“