Bugarski voz i druge izborne priče
2. mart 2018.
„Na predsedničkim izborima su nas pokrali“, kaže Aleksandar Radovanović dok petnaestak ljudi potvrdno klima glavama. Sede u jednoj tesnoj stranačkoj prostoriji u Zemunu, poslednja tura članova biračkih odbora koji u ime liste Dragana Đilasa treba da nadgledaju izbore. Kroz prozor se vide pahulje i šljašti novogodišnje osvetljenje pod kojim su plakati liste naprednjaka. „Važno je da bude jedan čovek jedan glas. Za to se borimo“, kaže Radovanović.
Još nema trideset godina, ali je veteran sa izbornih mesta – sada je šef tima za kontrolu izbora Pokreta slobodnih građana. Strpljivo objašnjava kako izgleda biračko mesto, šta je kontrolni lstić, da prvo sedi onaj sa UV-lampom, pa onaj što pregleda lične karte, pa osoba sa biračkim spiskom, sa listićima pa sa sprejom...
- pročitajte još: Potera za mitskim apstinentom
Da jedan od ljudi koje pošalju u birački odbor uvek treba da motri na kutiju inače može biti marifetluka. Da ako uđe neko agresivan, drogiran ili pijan treba zatvoriti vrata i zvati policiju. Da pri brojanju glasova treba obratiti pažnju na dame dugih noktiju iz biračkog odbora – bilo je, kaže, primera da pod noktom sakriju grafit i njime načine nevažećim listić na kojem je zaokružena rivalska lista.
„Plašim se neiskustva“, kaže Radovanović za DW o ljudima koje je prethodnih meseci obučavao. „Oni mogu da vide problem, znaju da je problem, ali ne znaju kako da reaguju. Ne znaju da treba da podnesu prigovor, da jave pravnom timu, nego prećute.“ Zato im sada sve ovo i priča.
„Očekujem džipove“
Na svakom od 1.185 biračkih mesta teoretski može biti po pedeset ljudi u biračkom odboru – u ime svake od 24 liste po dvoje i još šest u stalnom sazivu. Među opozicionarima bi, kako se čuje, barem liste oko Đilasa i Demokratske stranke trebalo da imaju pun broj članova na svim mestima. No veliki deo standardnih marifetluka dešava se daleko od glasačke kutije.
„Očekujem pritisak na ljude, naročito u manjim sredinama“, priča Radovanović. „Očekujem džipove na ulicama, zivkanje telefonom, oni imaju sve spiskove... To nećemo imati u centru grada, ali to se dešava već u Rakovici ili na Petlovom Brdu i u Zemun Polju.“
- pročitajte još: Samo Vučić je vest
Raša Nedeljkov se vraća i korak unazad. Programski direktor posmatračke organizacije CRTA ovih dana ima pune ruke posla, kancelarije organizacije su krcate, sve miriše na izbore. Više nije kao devedesetih, kaže Nedeljkov, kada je važila ona Staljinova: nije važno ko glasa nego ko broji glasove. Sada štelovanje počinje mnogo ranije.
„Prethodnih puta smo na sam izborni dan na svega nekoliko procenata biračkih mesta imali nepravilnosti u pojedinačnim slučajevima, a ne masovnu krađu kao devedesetih. Ali čitava priča, čitava kampanja, bili su u tonu koji se nije mogao nazvati demokratskim. Hoću da kažem da su se mnoge stvari zavrišle pre nego što su ljudi izašli na birališta“, kaže on za DW.
„Kad se birači ne opredeljuju u odnosu na programe ideje ili, na posletku, emocije u odnosu na neku politiku ili frontmena lista, već se opredeljuju jer im je priprećeno, jer su ucenjeni, ako se birači svakog dana bude u zebnji da li će ostati na poslu ukoliko pobedi neka druga politička opcija, to je sistem neslobodnih izbora. To nije slobodan glas“, dodaje Nedeljkov.
Dršte lokomotivu
CRTA će ponovo imati posmatrače na reprezentativnom uzorku biračkih mesta. Nakon ranijih izbora ukazivali su na propuste, tokom ove kampanje upozoravali da su najmoćniji mediji postali propagandni servisi. Nije se promenilo baš ništa.
„Ne znamo šta se dogodilo sa ranijim slučajevima bugarskih vozova ili kupovine glasova. Dočekali smo da idemo iz izbornog ciklusa u ciklus, a da niko nije sankcionisan pravosnažno zato što je recimo učestvovao u kupovini glasova“, kaže Nedeljkov.
- pročitajte još: Lepše je bez opozicije
U Zemunu Aleksandar Radovanović dolazi do najvažnijeg dela obuke. „Znate šta je bugarski voz?“, pita buduće članove biračkih odbora. Niko ne zna. Objašnjava da je to kada neko iznese prazan glasački listić umesto da ga ubaci u kutiju – dešava se da bukvalno pobegne. On je lokomotiva – njegov listić se napolju popuni kako treba, pa se daje prvom vagonu. On glasa popunjenim, a iznosi novi prazan listić i tako dok ima vagona.
„Ljudi koji u tome učestvuju iza paravana mogu da ponište to – da precrtaju zaokruženo i zaokruže nešto drugo. Ali oni to ne rade jer imaju koristi od te stranke“, kaže nam Radovanović posle obuke. Zato treba spečiti lokomotivu. Ali najpre treba motivisati ljude u biračkim odborima da se bore za svaki glas.
„Postoji veliki strah ljudi da rade kontrole. Čak i kad su članovi stranke – jer njihovo ime, prezime, adresa, matični broj se predaju negde. Na predsedničkim izborima me je zvala jedna devojka iz Smedereva da mi kaže da odustaje jer su joj rekli da će joj majka dobiti otkaz u biblioteci ako se pojavi na biračkom mestu“, dodaje on.
Na kraju obuke u Zemunu jedna žena kaže: „Mogu li ja da odustanem? Vi tu pričate šta ako se pojavi neko pijan i da treba da gledam te vozove... To nije moj svet.“ Jednom mladiću nije jasno kako će mu biti uplaćene dve hiljade dinara za učešće u odboru. Ostalima je izgleda sve jasno.