Za većinu posmatrača je jasno odakle opušteno raspoloženje na Volstritu: ono proističe iz nade da će novi predsednik SAD Donald Tramp dati nove impuls konjunkturi svoje zemlje. Trampovi prvi koraci na novoj funkciji su potvrdili ono u šta su se investitori nadali – tako se to svuda tumači.
Novi predsednik je već u prvim danima svog mandata pokazao da je vrlo naklonjen biznisu i privredi. Tako je reaktivirao dva već sahranjena projekta za gradnju naftovoda, žali da ukine regulative u energetskom i finansijskom sektoru, i – što Amerikanci posebno vole da čuju – da bitno smanji porez na prihod i dobit.
Pobednik je… Goldman Zaks!
Na berzi se raduju i zbog Trampovog personala. Tako je vicešef Goldman Zaksa Geri Kon dobio funkciju ekonomskog savetnika u vladi, što je akcijama te firme donelo porasdt vrednosti od 30 odsto. Uoptše, te banke: one se nadaju da će Trampova vlada da ih oslobodi mnogih propisa i regulativa. Tako je budući ministar finansija Stiv Mnučin već najavio da će preispitati mere koje su donete za vreme fiansijske krize 2008 – i da će ih možda povući.
Ukratko: ako je tačno da se na berzi trguje budućnošću, onda je pred američkim ulagačima ružičasta budućnost. Oni žele da veruju svom predsedniku koji je obećao ne samo da će smanjiti poreze, već i da će se pobrinuti da godišnji privredni rast iznosi četiri odsto, da će stvoriti 25 miliona novih radnih mesta i pored toga i smanjiti državni dug.
Trebalo bi da verujemo da se ulagači na tržištu akcija i finansija rukovode svojim poznavanjem ekonomije kada stavljaju svoj novac na kocku. Da je tako, onda bi im bilo jasno da smanjenje poreza, investicioni programi i smanjivanje državnog duga ne idu zajedno. Jer, ni jedan Donald Tramp ne sme da štampa novac. Finansijska tržišta u biti znaju da su njegovi planovi realistični otprilike koliko i tvrdnja nemačkog barona Fon Minhauzena da može da izvadi sam sebe iz živog blata vukući se za perčin.
Šta ako pukne balon?
Ali, tržišta u SAD to ne žele da vide. Ona ignorišu sve loše znakove, čak i kada se oni jasno vide, na primer, Trampov protekcionizam. Nakon povlačenja iz Transpacifičkog sporazuma TPP i zahteva upućenog auto-industriji da proizvodi u svojoj zemlji, Tramp sada želi i da gradi zid na granici SAD i Meksika.
Njemu kanda nije jasno da ta politika izolacije dugoročno i SAD i privredi te zemlje može da nanese samo enormnu štetu i da će uništiti dobro uigrane, prekogranične lance snabdevanja. Neki ulagači to već slute. Gotovo 30 odsto svih ispitanika koje je anketirala renomirana agencija za ispitivanje javnog mnjenja „Global Fund Manager Survey“, strahuje da će već ove godine doći do trgovinskih ratova. A svaki četvrti smatra da postoji opasnost da će vlada SAD u novoj godini napraviti velike greške.
Danas je vrednost berzanskih kurseva porasla zbog Trampa – ali uskoro ćemo govoriti da je porasla uprkos Trampu. Njegov program oživljavanja konjunkture bi mogao da pregreje američku privredu kojoj već dobro ide. Privredni bum bi doveo do porasta cena. Inflacija bi morala biti zaustavljana povećanjem referentne kamatne stope – a to stvara opasnost od pada zemlje u recesiju.
Zbog toga bi za ulagače bilo pametno da se manje oslanjaju na bum i euforiju a više na oprez i realizam. Drukčije nego u Nemačkoj, u SAD su akcije važna komponenta penzionog sistema. A on bi mogao da propadne ako „Trampov balon“ pukne. Time bi bila učinjena medveđa usluga srednjem sloju, na čije smanjivanje se Tramp žalio na sav glas. S druge strane, ne može se ni Tramp proglašavati odgovornim baš za sve i svakoga. Jer, u poslednjih pet godina mandata Baraka Obame, vrednost indeksa Dau Džouns je sa 12.000 skočila na 18.500 poena – u vremenu kada sa tajkunom nekretnina Donaldom Trampom još niko nije računao.