Buđavi zidovi u sobama stranih radnika klanice „Tenis“
23. jun 2020.
Jabuka na prozoru deluje sveže, a posteljina na dva klimava kreveta u sobi još uvek nije presvučena: „Donedavno je u ovoj kući živelo 13 radnika iz fabrike“, kaže Inge Bultšnajder. Ta 48-godišnjakinja godinama radi na poboljšanju radnih uslova većinom bugarskih, rumunskih, poljskih i makedonskih radnika. Sada nam prstom pokazuje na ćoškove soba: ljubičasto-siva buđ gde god se pogleda.
-pročitajte još: Mesto gde se kolju svinje i izrabljuju ljudi
Uprkos tome što su ulazna vrata otvorena, u toj kući na desetak minuta vožnje od centra grada Reda-Videnbrik u pokrajini Severnoj Rajni-Vestfaliji, nepodnošljivo smrdi. Iza zgrade se nalazi stari zamrzivač koji je očigledno još uvek pun mesa. „To je meso iz ’Tenisa’ koje tamo buđavi“, kaže Bultšnajderova i prekriva nos.
Pre nekoliko godina ona je organizovala demonstracije ispred tog i drugih smeštaja kako bi skrenula pažnju na životne uslove radnika iz istočne Evrope. „Niko nije bio zainteresovan za kompaniju ’Tenis’, pa ni sam grad“, ogorčeno kaže aktivistkinja. Ali sada se to promenilo: svuda u gradu raspoređeni su policajci, predstavnici zdravstvenih institucija i vojnici Bundesvera. Svi zaposleni u kompaniji „Tenis“, a sada i neki dobavljači, testiraju se na korona-virus. Do sada ima više od 1.500 pozitivnih.
Godinama pod kritikama: situacija u „Tenisu“
Inge Bultšnajder zainteresovala se za uslove života fabričkih radnika nakon što je 2012. godine, dok je bila u bolnici, sobu delila s jednom Bugarkom. Ona joj je pričala o teškim uslovima rada u „Tenisu“, o brojnim prekovremenim satima, o bednim životnim uslovima radnika iz istočne Evrope. Bultšnajderova je nakon toga osnovala građansku inicijativu i organizovala proteste. Uprkos tome, uslovi rada u „Tenisu“, čiji radnici iz istočne Evrope, barem zvanično, uglavnom rade za ćerke-firme, samo minimalno su se poboljšali. Veliku klanicu teško je pravno teretiti za nehumane životne uslove radnika.
„Svi su znali kako je to izgledalo kod radnika iz istočne Evrope“, kaže prolaznica u centru grada. „A ako su to znali stanovnici grada, onda su sigurno znali i nadležni gradski zvaničnici, političari na regionalnom i pokrajinskom nivou, kao i odgovorni u ’Tenisu’.“ Ostali prolaznici klimaju glavom. Slažu se s našom sagovornicom.
Sada se plaše da će se opasni virus proširiti i na drugo stanovništva, iako tempo širenja nije tako brz. Činjenica da je virus uspeo tako brzo da se proširi među radnicima u „Tenisu“, delom je posledica skučenih životnih uslova, ali verovatno i uslova u fabrici, gde radnici stoje jedni do drugih prilikom tranžiranja svinjskog mesa, i gde cirkuliše rashlađeni vazduh.
Korona-kriza privukla pažnju na uslove života radnika
„U gradu Reda-Videnbriku ima ljudi koji žele da pomognu. Ljudi koji su bili aktivni i tokom izbegličke krize 2015. godine“, kaže Gudrun Bauer, socijaldemokratska (SPD) odbornica u gradskom veću od 1999. godine. Nažalost, ksenofobija takođe raste, navodi Bauerova i dodaje da je bilo poziva u kojima su se stanovnici žalili na fabričke radnike: jedan je video jednog u bazenu, drugog u supermarketu. Neki građani izjednačavaju opasnost od korone s ljudima koji „izgledaju drugačije“, kaže ta 59-godišnja lokalna političarka. „To me brine“, dodaje.
Radnici fabrike žive u veoma različitim stambenim prostorima po čitavom gradu, ali i po okolnim mestima. Gudrun Bauer nam pokazuje jednu od tih kuća, udaljenu samo nekoliko minuta hoda od slikovitog glavnog trga s kafićima i restoranima. Na balkonu kuće na tri sprata sede dva muškarca. Gledaju u daljinu i puše. Zgrada je pod karantinom, nije im dozvoljeno da izlaze napolje. Oni su iz Severne Makedonije i ne govore nemački. Samo poneki zna nešto engleskog. Kažu nam da im niko nije doneo ništa za jelo još od petka. Pored toga, teško im je jer ne mogu da pozovu svoje porodice kod kuće. Nije im dozvoljeno da izlaze, a u sobama nemaju internet. Gudrun Bauer na te informacije odmahuje glavom i obećava da će se pobrinuti da se situacija popravi.
Inge Bultšnajder, koja se godinama bori za bolje životne uslove radnika, ovako vidi posvećenost političarki poput Gudrun Bauer i drugih: „Bez korona-krize, mnogi političari, kompanija ’Tenis’ i lokalni stanovnici teško da bi se zabrinuli za sudbinu fabričkih radnika“, kaže ona. Tako je iz ove krize proizašlo i nešto pozitivno.