Cena bolesti u Srbiji
14. oktobar 2017.
Među građanima koji nemaju overene knjižice najviše je zaposlenih na crno, ali je mnogo i onih koji su prijavljeni ali im poslodavac ne uplaćuje doprinose redovno. Među njima su i nezaposleni koji pravo na zdravstveno osiguranje nisu mogli da ostvare preko Nacionalne službe za zapošljavanje, ali u taj krug stupaju i studenti kada navrše 26 godina života, a niti su završili fakultet, niti pronašli zaposlenje.
Bez knjižice, oni u zdravstvenim ustanovama mogu da računaju samo na hitnu medicinsku pomoć, a za druge usluge propisan je cenovnik. Kratka poseta izabranom lekaru košta 192 dinara, prvi pregled 350, a kontrola 250 dinara, ali čak i obična prehlada može izaći na nekoliko hiljada dinara, jer bez overene knjižice nema lekova na recept pa se u apotekama plaća puna cena. Za one koji se odluče za privatne ordinacije, cene su višestruke.
Dugovi se gomilaju
Čak 417.590 građana koji se vode kao obveznici zdravstvenog osiguranja imalo je dug prema državi, zaključno sa 30. junom. Koji poslodavci duguju i koliko? To u Poreskoj upravi ne mogu da navedu, jer im, kažu, ne dozvoljava zakon. U medijima se prethodnih godina govorilo o milijardama dinara duga, od čega je veliki deo nenaplativ.
Zakon Poreskoj upravi daje mogućnost da one poslodavce koji porez nisu platili, prinudnom naplatom primoraju da to učine. Do prinudne naplate, međutim, dug je put. Poreska poslodavcu prvo šalje opomenu da dug isplati u roku od pet dana. U tih pet dana, obveznik može sa Poreskom upravom da uđe u spor u vezi s vrstom i iznosom poreza ili da zahteva odlaganje plaćanja poreskog duga.
Međutim, kod onih koji su u stečaju, postupku likvidacije, privatizacije, firmi koje su obrisane iz registra ili čak fantomskih firmi naplatu uopšte nije moguće izvršiti, navodi se u odgovoru Poreske uprave na upit DW. Takvi dužnici doprinose za zdravstveno osiguranje duguju za 85.065 ljudi.
Prinudno zdravi
„Možda smo i bolesni, a ne znamo, jer ne idemo na preglede. Ko da plati 2.000 dinara pregled? Bolje da ne znaš da si bolestan, nego da trošiš pare koje nemaš“, kaže jedan od radnika Fabrike šinskih vozila Goša. Njihove zdravstvene knjižice su zbog dugovanja poslodavca bile neoverene više od godinu dana. „Ako se baš dete razboli, onda se zajme pare, pa se ide kod lekara, a bilo je situacija i da radnici skupljaju jedni za druge“, priča Zoran iz Smederevske Palanke, takođe jedan od Gošin radnika. „Mislio sam da je ovo ozbiljna pravna država, da ćemo naći rešenje, ali je to potrajalo, pa smo se i mi našli u čudu da je to moguće.“
To čudo i dalje traje. Tek nakon što je jedan od njihovih kolega izvršio samoubistvo zbog nemaštine, a oni stupili u štrajk, država je zažmurila i overila knjižice na šest meseci uprkos dugovanjima. Kad je kratkoročna pomoć prošla, vratili su se na staro, ali uz obećanje da će nakon okončanja štrajka država pregovarati sa vlasnikom o reprogramu duga za doprinose i povezivanju radnog staža. Sastanak je zakazan za narednu nedelju. U međuvremenu, radnicima ostaje jedino da ponovo skupljaju pomoć jedni za druge.
„Ali slučaj Goše nije usamljen primer i posledica je nečega što su državni organi dozvoljavali prethodnih godina“, objašnjava za DW Zoran Ristić iz sindikata „Nezavisnost“. Kaže da je u preduzećima u restruktuiranju povezivan radni staž iako su dugovali za doprinose. To je „signal i privatnom sektoru da je takvo ponašanje dozvoljeno i da neće biti sankcionisano“.
Siva zona rada – siva zona lečenja
Još manje vidljivi su zaposleni u sivoj zoni. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji je koncem avgusta ove godine bilo 637.900 „neformalno zaposlenih“ što je eufemizam za rad na crno. I najobičnija prehlada, za njih je pravi luksuz.
Kako osim zarade ne ostvaruju druga prava iz Zakona o radu, za njih bolovanje znači neplaćeno odsustvo, pa se pre odlučuju da rade bolesni, nego da ostanu bez zarade. „Neki poslodavci brzo zamene ta lica drugim licima, tako da zaposleni često strahuju da će zbog bolesti ostati bez posla. To su poslodavci koji ne priznaju bilo kakva dokumenta iz zdravstvenih centara, potpuno im je svejedno, samo je važno da imaju angažovane ljude na spisku“, priča Zoran Ristić.
„Kada sam jednom imala neku povredu prsta, uzela sam sestrinu knjižicu i uspela da obavim pregled u državnoj ustanovi. U knjižici nema fotografije, pa niko nije ni primetio“, priča za DW jedna Novosađanka koja radi kao konobarica u lokalnom kafiću.
Druga, koja radi u trgovini, kaže da i dalje pokušava da overava knjižicu preko biroa. Paradoksalno, zbog posla na crno, ne stiže da se redovno javlja u Nacionalnu službu za zapošljavanje. „Jedno vreme sam imala knjižicu preko njih, ali su me skinuli kad nisam došla u predviđenom terminu. Šta sam mogla? Moram nešto da zaradim, pa valjda se ništa neće dogoditi“, objašnjava ona svoju dilemu.
Obe su saglasne da bi između veće plate i doprinosa uvek izabrale veću platu jer kod doktora retko idu, a novac im je neophodan svakog dana. „Ja to kažem iskreno iako znam da grešim, ali pitanje je za ovu državu kako uopšte može da me stavi pred takav izbor“, priča trgovkinja.
„Besplatni“ pregledi
Na pitanje ko onda ne radi svoj deo posla, sindikalci odgovaraju: inspekcije, a pre svega inspekcija rada, koja bi prvo trebalo da reši sivu zonu zaposlenja. „Imamo najave da će se zakonska regulativa menjati i da će poslodavci biti obavezni da prijave radnika istog dana kad stupi na rad, jer se dešava da poslodavac kaže 'evo počeo je danas i biće prijavljen narednog dana'. Tako izbegavaju plaćanje kazni, a nakon inspekcijskog nadzora samo zamene tog radnika“, priča Ristić.
S druge strane, prst upire u državu što je pojedine poslodavce stavila na listu zaštićenih, pa njih inspektori rada vrlo često izuzimaju iz inspekcijskog nadzora, a institucije ih ne gone. „Ja ne mogu da zamislim da neki mali poslodavac koji nema politički uticaj može da razmišlja o tome da pre isplate zarade ne uplati doprinose i da prođe bez intervencije nadležnih inspekcijskih službi“, kaže Ristić. Napominje da su oni i o slučaju Goše više puta upozoravali inspekciju, ali je reakcija izostala. „To samo govori u prilog tome da je svemu tome kumovala država i njene institucije i organi.“
Umesto rešenja za one koji zakon ne poštuju, država je rešenje ponudila onima koji zbog tog nepoštovanja trpe posledice. Građani koji nemaju overene zdravstvene knjižice tako su dobili mogućnost da u državnim zdravstvenim ustanovama jednom mesečno obave besplatne zdravstvene preglede koji obuhvataju merenje nivoa šećera u krvi, pritiska i EKG. Ti se pregledi finansiraju ponovo iz budžeta, odnosno solidarno kroz novac onih građana i poslodavaca koji su porez već platili. Oni koji nisu – čini se i neće.