Centri za izbeglice pred vratima EU?
22. jun 2018.
Uprkos žestokim polemikama o „rešenju“ koje podrazumeva prihvatne centre van EU, a što je spomenuto u jednom predlogu zaključaka predstojećeg sastanka na vrhu EU, to još uvek više izgleda samo kao pokušaj da se premosti duboki jaz koji Evropsku uniju deli po pitanju izbeglica.
Samo naizgled, to je rešenje koje bi moglo da zadovolji i one jastrebove u EU koji ne žele nikakve izbeglice i one koji traže neko humano rešenje. Prema tom predlogu, izbeglice koje bi i bile spasene iz Sredozemnog mora, ne bi bili dovođene na područje Evropske unije, već bi se smeštale u centar u neku zemlju koja nije članica EU. Naravno, toj zemlji bi se i novcem Unije pomoglo da se izbeglice smeste i zbrinu.
U osnovi, takvom rešenju se ne protivi ni nemačka kancelarka Angela Merkel: „Mi moramo da redukujemo ilegalnu migraciju, ali naravno i da ostavimo otvorenu mogućnost za razmenu – zbog obrazovanja, studija ili slično. To mora biti načelo. Ali ne smeju šverceri ljudima da odlučuju o tome ko će doći u Evropu, a ko neće. I još povrh svega da zarađuju na tim ljudima.“
Kako onda uopšte do azila?
Prema predlogu zaključka sastanka na vrhu EU, u koji je uvid imao nemački javni servis ARD, pre svega bi trebalo napraviti razliku između „ekonomskih migranata i onih koji uživaju međunarodnu zaštitu“. A u idealnom slučaju, ta provera se uopšte ne bi obavljala na teritoriji Evropske unije.
Već to otvara čitav niz pitanja i pravnih nedoumica: Evropska unija naravno postoji, ali ne kao nekakav subjekt koji daje azil. Ako neko želi da zatraži azil u Nemačkoj, on to jedino može da uradi na tlu te zemlje. Drugim rečima, a prema mišljenju šefice poslaničke grupe Zelenih u Bundestagu Ske Keler, taj propis bi značio da se na mala vrata „sahranjuje“ već i sama mogućnost da neko zatraži azil: „Suština je u tome da se ljudi potrpaju u logore i to u trećim zemljama, kao što su Libija i slično, tamo gde uopšte ne mogu da se bane od bilo kakve odluke.“
Osim pravnih nedoumica, tu su i praktična pitanja: koje zemlje su spremne da prihvate takve centre? Razgovaralo se recimo sa Tunisom – koji je to odbio. U Evropskoj uniji su svesni da bi, ako se takva prihvatilišta otvore u već politički nestabilnim zemljama, to moglo da izazove novu krizu. I nove izbeglice?
Zaustavljeni, zbrinuti, vraćeni
Zagovornici takvog rešenja upozoravaju na apsurdnu situaciju koja trenutno vlada: neke izbeglice pričaju, recimo, da su ih šverceri i kriminalci namerno stavili na olupine, za koje su bili sigurni da potonuti na otvorenom moru, a uz preporuku da viču i traže pomoć od prvog (evropskog) broda na koji naiđu. On će ih onda sigurno dovesti tamo gde žele – do Evropske unije.
Ska Keler, međutim, ne misli da su centri van EU rešenje: „Članice Evropske unije više ne mogu da se sporazumeju ni o čemu što je pozitivno i solidarno, već samo u potpunom ograničavanju.“ Doduše, to i nije potpuno nova ideja: još pre nekoliko godina, tadašnji nemački ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezijer i sadašnji kancelar Austrije Sebastijan Kurc načelno su se složili oko sledećeg: „Glavno pravilo mora biti: ko krene na ilegalan put, biće zaustavljen na granici, zbrinut i vraćen nazad“ – tako je izjavljivao Kurc.
Kako se može čuti, u Evropskoj uniji postoji čitav niz zemalja koje su nisu protiv ideje o formiranju prihvatnih centara pred vratima EU. I to nije samo Italija, već i Francuska. Neke su oduševljene tom idejom, poput Danske. Evropska komisija već vodi razgovore sa UNHCR-om i Međunarodnom organizacijom za migracije (IOM), koje bi imale svoje predstavnike u takvim prihvatilištima. Ipak, iako je sastanak na vrhu EU blizu, dan kada bi takav plan mogao da stupi na snagu – još uvek je daleko.