Da li stvarno želimo da pomognemo?

Kako svedoče preživele izbeglice, na olupini je bilo oko 670 ljudi. Po svemu sudeći, brodić se prevrnuo kad su sve izbeglice nagrnule na jednu stranu da vide brod italijanske obalske straže. Spaseno je oko 150 izbeglica, a ostale je najverovatnije progutalo more. Trećina su bile žene i deca.

Svi oni koji su bilo, kada videli takav užas, uvereni du da su i stanovnike Lampeduze i te nesrećnike svi „tamo gore“ – u Rimu, a još više u Briselu – ostavili na cedilu. Konstantino Barata je ribar sa Lampeduze koji je bio svedok kada se 2013. utopilo 360 ljudi. Onda se mislilo da ne može biti gore, ali ove nedelje verovatno je bilo još više žrtava.

„Videli smo mnogo ljudi u vodi. Svi su zvali u pomoć. Jednog po jednog smo ih izvlačili na naš brod. Svi su bili mladi, goli i od glave do pete umazani dizelom“, priča Barata. Onda je video jednu devojčicu za koju je mislio da je mrtva. Odjednom je i ona digla ruku i povikala: „Pomozi mi, pomozi mi!“

Pokazuje nam i fotografije događaja koji on ionako nikad neće moći da zaboravi. Na jednoj fotografiji je mrtva žena koja leži na dnu jedva tri metra dubokog mora. Pokazuje nam fotografiju jedne žene na palubi: „To je Lvam, ona je bila poslednja koju smo spasili.“ S njom je još uvek u kontaktu, uspela je da ostane u Italiji. Mnogi drugi spaseni iz te užasne nesreće konačno su dobili azil u Švedskoj.

Naoružani šverceri

I službenici italijanske obalske straže imaju osećaj da su ih poslali u nemoguću misiju, a da bi zapravo svi političari najradije zažmurili na oba oka i pravili se da problem uopšte ne postoji. Salvatore di Grande je komandant Obalske straže u Lampeduzi. Sad su i njegovih pet brodova deo evropske misije Triton. Ali tih pet brodova su daleko od dovoljnog broja da bi se na vreme spasili unesrećeni: „Jednostavno ima previše švercera koji prisiljavaju izbeglice da se otisnu na pučinu čak i kada je loše vreme.“

Povrh toga, i službenici i ribari se boje švercera koji su počeli da nose oružje. Jedan ribar nam priča: „Šverceri su oružjem pretili jednom brodu obalske straže jer je hteo da ih prisili da se okrenu i vrate u Libiju.“ I gradonačelnica Lampeduze Nikolini smatra da obalska straža „nije tu da bi ratovala“.

A rat se zaista vodi i to ne samo sa švercerima, već i sa italijanskom i evropskom birokratijom. Italijanska misija Mare Nostrum nadgledala je daleko veću površinu mora, ali opozicija u Rimu optuživala je vladu da je ta misija „taksi servis za Evropu“. Evropska misija Triton košta jedva trećinu italijanske misije i čitava bogata Evropska unija plaća za nju tačno 2,9 miliona evra mesečno.

„Ništa njih neće zaustaviti“

Tako ljudi i dalje umiru, a u Briselu se još uvek vode žustre polemike o broju izbeglica, o „ključu“ po kome bi se odredilo koliko bi koja zemlja trebalo da primi izbeglica i kako zaustaviti te nesrećnike da krenu put Evrope. Gradonačelnica Lampeduze Nikolini nema baš previše dobro mišljenje o takvim raspravama: migrante ništa neće sprečiti da pokušaju da dođu do Evrope.

Odnosno hoće, ako ne budu morali da napuštaju svoje porušene domove u Siriji, Iraku, negde u Africi ili u Avganistanu. Ali ovako ih neće zadržati nikakvi zidovi i zatvorene granice. Jedino što je moguće jeste pomoći im da na tom putu ne poginu. Zato bi i ova evropska misija trebalo da se pretvori u humanitarnu misiju, sa daleko više brodova i novca.

U suprotnom će izbeglice ponovo biti prepuštene sami sebi, baš kao što se osećaju i službenici obalske straže i stanovnici Lampeduze, ostrva daleko od obale Italije. Zato i jedan tamošnji ribar kaže da bi najbolje bilo da unesrećene, kada sledeći put bude morao da ih spasava, odmah odvede na italijansko kopno da tamo vide tu nesreću i bedu. Ili još bolje – pravo u Brisel.