Dan kada sam postala prekobrojna

Prošlo je godinu i po dana otkako sam zatvorila vrata redakcije časopisa „Vojnosanitetski pregled“ u Beogradu, ne svojom voljom. Izbrišu vas sa spiska kao trag olovke gumicom. Nije to bilo prvi put da se pridružujem armiji prekobrojnih. Ali tog dana, na putu do kuće donosim odluku o napuštanju zemlje. Pravac Nemačka.

Procena da bi bilo dobro položiti nemački jezik u Gete Institutu pokazala se ispravnom. Valja dobro predočiti porodici „femili biznis plan“. Biće to dugi pregovori jer im pored ostalih obaveza još samo nedostaje učenje nemačkog jezika. Spremam se za nezgodna pitanja kao za konferenciju za štampu.

Moja odluka, moja porodica

Zahvaljujući dobroj pripremi dobila sam zeleno svetlo za pokret od moje male čete, sinova koji uskoro pune jedanaest i petnaest godina kao i od supruga. U tom slučaju morao bi napustiti sigurni državni posao. Rekla sam im kako je krajnje vreme da se zajedno potrudimo oko preseljenja u Nemačku jer time povećavamo šansu prvenstveno za njihovu bolju perspektivu. Na konstataciju da bi mama tamo sigurno brže pronašla novi posao, a tata više zarađivao, probudila se u njihovim očima ona zdrava, dečja radoznalost. Krenusmo mi u tu avanturu.

Kada čovek ostane bez posla pokreće u sebi motore i pronalazi sve moguće obnovljive izvore energije ne bi li pregrmeo taj udar asteroida kako bi posledice bile što bezbolnije. Dobra organizacija – ključ uspeha.

Familija Ćujić dobila je svoju oglasnu tablu na vidnom i najprometnijem mestu u stanu - trpezariji sa rasporedom svih mogućih časova, od redovne preko privatnih škola engleskog. Tu je pravilnik o korišćenju mobilnih telefona i svih tehničkih uređaja. Jasno je definisano ko, šta i koliko koristi zato što je vreme novac.

Ostao je nerešen nemački za najstarijeg i najmlađeg člana familije, ali za kratko. Otac i sin u istoj školi stranih jezika jednom nedeljno kao predstavnici dve generacije migranata. Dodeljena im je ista profesorka.

Prema rečima direktorke škole stranih jezika Urban school u Beogradu Olivere Nešić Jovanović, broj polaznika koji uče nemački jezik povećan je u odnosu na prethodnu godinu za dvadeset posto i primećeno je da deca kreću sve ranije na kurseve, već od trećeg razreda osnovne škole. Zbog sve većeg interesovanja subota je rezervisana za grupne polaznike tako da im se jedino nije pogodio isti dan u nedelji. Otac se ipak opredelio za individualni čas jednom nedeljno.

Stan pretvoren u učionicu

Naš stan pretvorio se u jednu veliku učionicu i postajalo je se sve zanimljivije kako se nastava zahuktala. Jedan drugom su donosili zadatke, pregledao ko je kako stigao, mimoilazili se na relaciji posao-škola jedna-škola druga. Odgledasmo porodično kompletnu seriju Extra auf Deutsch na Jutjubu i još njih nekoliko jer se strani jezik uči i slušanjem.

U dečjoj sobi na zidu zalepljena gramatika, od nepravilnih preko modalnih glagola sve do deklinacije prideva za koju se čini da je nikada nećemo u potpunosti savladati. Što su slova krupnija veća je šansa da se vizuelno memoriše gramatika. Ima li nešto teže na ovom svetu? Viber poruke pišemo na nemačkom i ko kaže da učenje stranog  jezika ne može biti zabavno? Stariji sin se dosetio da sluša nemački rep.

Pogled unaokolo

Ono što vidimo i čujemo oko sebe svakim danom potvrđuje da smo doneli dobru odluku. Autobuse nema ko da vozi, pacijente nema ko da leči, liftove nema ko da popravlja. U parkovima je sve tiši žamor dece. Doza ravnodušnosti na galopirajuću migraciju postaje zabrinjavajuća.

Na našem ulazu još jedna porodica sa dvoje maloletne dece odlazi u Ameriku. Ukupno osam samo sa jednog beogradskog ulaza broj 78 na Banjici, za sada.

Jedno lepo zatvaranje kruga

Zahvaljujući internetu shvatamo koliko je to masovna pojava. Priče onih koji odlaze su manje-više slične, ali opet je svaka drugačija i zato ne čudi što se objavljuju u svim medijima, na društvenim mrežama, forumima.

Razočarani u svakodnevicu koja im tako malo nudi i uvereni da će im negde drugde biti bolje, povezuju se ljudi sa prostora nekadašnje Jugoslavije. Ko bi rekao da ćemo najviše informacija, podrške, konkretne pomoći dobiti od zemljaka i to iz komšijskog grada u Hrvatskoj iz koga sam emigrirala devedesetih. Tako se zatvorio jedan krug i ispostavilo se da nas, bez obzira na naciju i veru, vezuje ista muka.

Porodica Ćujić sada odbrojava dane kada će zajedno nastaviti porodični život u okolini Bona. Suprug već uveliko radi u Nemačkoj sa nostrifikovanom diplomom elektroničara. Nadamo se da ćemo mu se pridružiti do početka nove školske godine. Potrebno je samo da pronađemo stan.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android