Deportacija u rat

Rečenice su mu kratke i šture. „Bojim se. Ovde nisam siguran. Nemam pojma, ovde ne mogu da živim.“ Teško je razgovarati s Rahmatom. Taj 23-godišnji mladić se u stvari ne zove tako. Ime je izmislio. Ne želi više da je pojavljuje u medijima. Nakon povratka iz Nemačke, više puta je davao intervjue. Nadao se da će se tako izboriti za povratak u Nemačku. Ali još uvek je u Kabulu. I sve više se boji. Pristao je na razgovor za DW samo zato što očajnički hvata bilo kakav kontakt s Nemačkom.

Proterivanje čarter-letom

Rahmat je zajedno sa još 34-voro ljudi kojima je odbijen zahtev za azil čarter-letom iz Frankfurta deportovan za Kabul 14. decembra prošle godine. Od tada svakog meseca Nemačka u Avganistan šalje čarter-letove. Do kraja aprila vraćeno je 107 mladih Avganistanaca. Planirani let 31. maja odložen je zbog samoubilačkog napada u Kabulu. Jedan takav čarter-let košta više od 300.000 evra. Troškove snosi Fronteks, evropska Agencija za kontrolu granica. Avganistan je sa Evropskom unijom i pojedinim zemljama-članicama potpisao sporazum o vraćanju, kojim se vlada u Kabulu obvezala da će prihvatiti deportovane osobe. Zauzvrat su evropski partneri obećali finansijsku pomoć. Iz inostranstva u budžet Avganistana stiže oko dve trećine novca.

Rahmat je nervozan i rastresen. Puši cigaretu za cigaretom. Čelo mu se stalno znoji. Kariranu maramu koju nosi oko vrata koristi i da pokrije lice kad mu pitanja postanu previše naporna. Njegov otac bio je važan vojni komandant. Pre osam godina ubili su ga talibani. „Ako me pronađu i mene će da ubiju.“ Ali nemačke vlasti mu nisu poverovale. Odbile su njegov zahtev za azil.

Taj mladić rođen je u dolini Pandžir, a odrastao je u pokrajini Gazni oko koje se još vode borbe. Odatle je u proleće 2011, preko Irana, Turske, Grčke, Italije i Francuske, pobegao u Nemačku. Bekstvo je platio više od 10.000 dolara. Novac mu je dala porodica. Danas ne zna šta je s njima. Majka i brat su nestali. Nije s njima u kontaktu još od bekstva. U Gazni ne želi da se vrati.

Šest godina je živeo u Alenu, blizu Štutgarta. Onda je iznenada deportovan. „Nije fer. Mnogo vremena sam proveo u Nemačkoj, više od šest godina. Ništa nisam pogrešno uradio. Išao sam u školu, učio jezik i dobro se ponašao.“

Spas u telefonu

U Kabulu sada živi kod porodice jednog prijatelja iz Nemačke. Stanarinu plaća 60 evra mesečno. „Tamo samo na spavam, ne želim da ih opterećujem. Danju sam napolju.“

Preko dana luta po gradu i traži posao. Kabul je pun ljudi u potrazi za poslom. Očajni su. Prošle godine je zbog ratnih sukoba 600.000 ljudi moralo da napusti svoje domove. Ove godine još 90.000. Istovremeno, susedne zemlje, Pakistan i Iran, vraćaju avganistanske izbeglice. Prošle godine vratili su gotovo 700.000 ljudi. Mnogi povratnici dolaze u Kabul. To je za taj grad previše. Šire se slamovi i izbeglički logori.

Rahmat se ne odvaja od svoga telefona. Satima preko Votsepa, Vajbera i Fejsbuka kontaktira s ljudima u Nemačkoj. Jedna žena iz Nemačke šalje mu 150 evra mesečno. Tako preživljava. Ali sve više se boji života u Kabulu. Nedostaju mu sloboda i bezbednost. Otkako se vratio, u Kabulu je bilo osam teških napada: auto-bombe i samoubilački napadi deo su svakodnevice.

Strah od sramote

Za Fareštu Kedez iz Međunarodne psihosocijalne organizacije IPSO, Rahmat je klasični primer: „Ako se mlad čovek toliko snažno identifikuje s nekim drugim društvom, pa onda bude vraćen, teško mu je da se ponovo uklopi u tradicionalno, konzervativno društvo s jasnim granicama.“

Organizacija IPSO u Avganistanu brine o ljudima kojima je potrebna psihološka pomoć. Nude terapije. Četrdeset godina neprestanog ratovanja ostavilo je duboke tragove u društvu. IPSO pomaže i nemačko Ministarstvo spoljnih poslova.

Njima se već neko vreme obraćaju i povratnici iz Nemačke. Kad stiže avion iz Nemačke, saradnici IPSO čekaju na aerodromu. Oko polovine vraćenih potražilaca azila prihvata ponuđenu psihološku pomoć. Ali, mnogi se stide. „Ne uspeti – to je u avganistanskom društvu velika sramota. A oni koji nisu dobili azil osećaju se kao osramoćeni gubitnici“, kaže Kedezova.

Optužbe na račun predsednika

Ponekad deportovanim potražiocima azila psiholozi uspevaju da otvore nove perspektive. Isa ne želi da razgovara. Želi da pobegne. Po mogućnosti odmah – u Iran, pa onda u Tursku. Trudi se da skupi dovoljno novca da može da plati krijumčarima. On je deportovan u februaru. Pre bekstva u Nemačku, dvadeset godina je živeo u Pakistanu.

Danas taj 29-godišnjak živi u domu avganistanske humanitarne organizacije AMASO. Za svoju situaciju krivi avganistanskog predsednika Ašrafa Ganija. „Avganistan se ponaša kao neko ko je prebijen, pa teško povređen leži na zemlji i uprkos tome tvrdi da mu je dobro. Upravo tako se ponašala naša vlada kada je potpisala sporazum s Nemačkom. Naš predsednik tačno zna koliko je nesigurna naša zemlja.“

Rasipanje novca?

Vraćanje izbeglica u Avganistan je „čisto rasipanje novca“, smatra Abdul Gafor, rukovodilac humanitarne organizacije AMASO. On je u Kabulu izgradio mrežu za izbeglice i migrante. Gotovo polovina ljudi koja je vraćena iz Evrope, ponovo je napustila Avganistan najkasnije za tri mjeseca. Gafor ima za to razumevanja: „Šta odgovorni rade kako bi avganistanska omladina ostala? Šta radi naša vlada da poboljša bezbednost? Talibani su danas jači nego ikada nakon 2001. godine. Tada ovde nije postojala samozvana ’Islamska država’, a danas postoji. Zašto bi mladi ljudi ostati? Zašto?“

Avganistanska vlada nije složna. Ona kontroliše oko 60 odsto teritorije te zemlje. Pored talibana, u Avganistanu se bori još dvadesetak terorističkih grupa i desetine paravojnih snaga. Nakon povlačenja više od 100.000 stranih vojnika, ekonomija je u padu. SAD i NATO spremaju se da ponovo u Avganistan pošalju više vojnika kako bi se situacija stabilizovala.

Ali to do sada nije uticalo na promenu nemačke politike azila. Samo od januara do aprila ove godine, nadležni nemački Savezni ured za migraciju i izbeglice (BAMF) odbio je oko 32.000 avganistanskih zahteva za azil, znatno više nego tokom čitave prošle godine.