Deset godina od tragedije: Muke radnika u Bangladešu

U rušenju fabrika odeće Rana Plaza na periferiji Dake, glavnog grada Bangladeša, pre tačno jedne decenije poginulo je 1.138 ljudi. Međunarodna organizacija rada (ILO) je tu katastrofu svrstala „među najveće industrijske nesreće u istoriji“.

Deceniju kasnije situacija u toj industriji se može opisati kao mešavina reformi i beskonačne borbe za bezbednost radnika.

Tako je 2013. na snagu stupio takozvani Bangladeški sporazum koji je sindikatima dao veću moć, a brendove proglasio zakonski odgovornim za bezbednost fabrika. Potpisalo ga je više od 220 brendova. Važio je do 2018. i od tada je obnovljen kao „Međunarodni sporazum“.

Prema nevladinoj organizaciji Clean Clothes Campaign sa sedištem u Holandiji, sporazum je bezbednijim učinio preko 2,5 miliona radnika u više od 1.600 fabrika u Bangladešu. Samo dva brenda su bila na sudu zbog kršenja sporazuma.

„To je dramatična promena u pogledu bezbednosti radnika u fabrikama koje su obuhvaćene sporazumom. Niko više tamo ne treba da se plaši da će biti povređen na taj način“, rekla je za DW Alke Besiger, zamenica generalnog sekretara sindikata Uni Global Union sa sedištem u Švajcarskoj.

Međutim, još pre katastrofe u Rana Plazi postojao je predlog sporazuma za regulisanje bezbednosti fabrike. Potpisala su ga dva brenda.

„Pomislite samo šta je moglo da se spreči da su brendovi ranije potpisali“, kaže Kristi Midema, koordinatorka Clean Clothes Campaign.

„Bila je duga borba da se ta dva brenda navedu da potpišu, a postojala je klauzula u kojoj je pisalo da će stupiti na snagu tek nakon što potpišu bar četiri brenda. Sporazum još nije bio na snazi“, rekla je ona za DW. 

Nakon Rana Plaze, proizvođači robnih marki su tražili da potpišu pravno obavezujuće sporazume, rekla je ona, „jer za njih nije bilo izlaza i bilo je veoma zgodno što je predlog već bio na stolu“.

Evropa vodi, Amerika zaostaje

Evropa je prednjačila u suzbijanju kršenja ljudskih prava u lancu snabdevanja. Nemačka je ove godine uvela zakon koji obavezuje nemačke firme da se pridržavaju sporazuma o ljudskim pravima.

Firme za koje se utvrdi da koriste dečiji rad, prinudni rad i neadekvatne bezbednosne standarde očekuju kazne i do 400 miliona evra i do dva odsto prosečnog godišnjeg prometa.

EU je u februaru prošle godine objavila nacrt odgovarajućeg zakona, koji tek treba da bude predstavljen Evropskom parlamentu.

Neke velike firme nastavljaju da izbegavaju potpisivanje međunarodnog sporazuma koji štiti bezbednosne standarde. Među njima su i nemački brendovi Tom Tailor i Deichmann, švedski gigant IKEA i američki Amazon.

SAD su posebno otporne na reforme. U julu 2013, američki brendovi Gap i Volmart objavili su sopstveni program, koji su zagovornici sporazuma odbacili kao korporativnu šemu koja izbegava sindikate. Posle pet godina, ta američka alijansa je proglasila svoj posao „gotovim“.

„Vlasnici fabrika mogu u bilo kom trenutku da stave proizvode ispred požarnih stepenica“, kaže Babul Akter, generalni sekretar Bangladeške federacije radnika industrije i tekstila i jedan od osnivača Centra za radničku solidarnost Bangladeša.

Akter, koji je 2010. bio u zatvoru u Bangladešu zbog svog sindikalnog rada, je za DW rekao da je potrebna „stalna inspekcija“ fabrika zbog čega „posao nikada nije završen“.

Alke Besiger se plaši da će „sve dok ne postoje stroži zahtevi vlade SAD, ti brendovi nastaviti da se izvlače“.

Neisplaćene plate i kršenje sporazuma

Međunarodni sporazum ima i svoja ograničenja. Prvenstveno je fokusiran na pitanja bezbednosti u fabrici i ne bavi se ključnim pitanjima, pre svega uskraćivanjem plata i masovnim otpuštanjem.

Tokom pandemije, radnici u tekstilnoj industriji širom Azije, posebno u lancima snabdevanja kompanija kao što su Najki, Levis i North Face, doživeli su krađu plata i gubitak prihoda.

Nemačka firma s.Oliver je nedavno platila 100.000 evra za 2.000 bivših radnika u Indoneziji kojima su po zakonu dugovali pet miliona evra otpremnine.

Samo nekoliko sati pre urušavanja fabrike Rana Plaza, banke u prizemlju kompleksa zatvorile su svoja vrata dok su fabrički radnici bili primorani da uđu u nebezbednu zgradu. 

„Male plate i nedostatak sindikalnog predstavljanja doveli su do toga da su ljudi osećali da moraju da se vrate na posao. Nisu mogli da izgube dan ili ceo mesec plate“, kaže Kristi Miedema iz Clean Clothes Campaign.

Ipak, posle katastrofe, sporazum je proširen na Pakistan. To je bilo neophodno, kažu aktivisti nakon što je u požaru u jednoj fabrici 14. aprila povređeno na desetine ljudi. Sporazum takođe ima ograničen vremenski okvir i o njemu se mora pregovarati svakih nekoliko godina.

To je problem, ističe Midema, jer svaki put morate „posvetiti mnogo energije“ pregovaranju o novom sporazumu. „Pružate priliku onima koji bi hteli slabiji sporazum. Trošite mnogo energije sa ljudima koji se bore protiv sporazuma.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.