Ono što je u Srednjem veku bila opsada, u današnje vreme je režim sankcija. Od ponoći su SAD svoj režim opsade Irana još jednom znatno pooštrile. „Najoštrije sankcije svih vremena“, su stupile na snagu kako bi postigle „maksimalni pritisak na režim u Teheranu“.
Iako sankcije neće sasvim zaustaviti za preživljavanje Irana najvažniji izvoz nafte i gasa – kako bi Vašington hteo – nove sankcije u sektorima energetike i bankarstva, zajedno sa sankcijama koje su stupile na snagu pre 60 dana biće bolne na Iran, veoma bolne.
No da li će one postići ono što žele američki predsednik Donald Tramp i njegov ratoborni savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton i ministar spoljnih poslova Majk Pompeo? Američki predsednik je obećao da će prisiliti Iran da sedne za pregovarački stol i ispregovara bolji dil nego što je to Sporazum o atomskom naoružanju iz 2015. godine.
Ipak i sami kritičari Sporazuma priznaju: Iran se do sada pridržavao odredbi, obustavio je atomski program kako bi se zaustavile sankcije i podvrgao se najstrožem režimu inspekcija u svetu.
No zašto bi Iran trebalo da pregovara sa Trampovom vladom koja se očito zalaže za promenu režima u Teheranu i nema razumevanja za legitimne bezbednosne Irana? U prošlosti su sankcije u Iranu uvek jačale tvrde konzervativce. Oni sada osećaju da je potvrđen njihov stav da se ne može verovati Zapadu uopšte, a posebno Sjedinjenim Državama, da je svako otvaranje Irana ka tom svetu zapravo greška.
Predsednik Hasan Rohani, koji je ranije opisivian kao „umereni“ političar, pod pritiskom SAD i sam u međuvremenu zvuči kao tvrdolinijaš. Što je jači pritisak na Teheran, to se u Iranu više probija stav da samo posedovanje atomskog naoružanja može garantovati bezbednost. Ako se flote tankera zaustave, ponovo bi mogle da rade nuklearne centrifuge. To krije nesagledive posledice.
Pri tome SAD nisu same dogovorile Sporazum o atomskom naoružanju sa Iranom. Među ugovorne partnere spadaju i Nemačka, Velika Britanija, Francuska, Rusija i Kina. Ovih pet sila je više puta saopštilo da žele da Sporazum ostane u životu. No da bi se Sporazum održao, kako su naglasile, Iran mora i dalje da uživa neke benefite od ukidanja sankcija, od ekonomske razmene, koju je Hasan Rohani svojim sunorodnicima obećao kao nagradu za postizanje dogovora o atomskom programu.
O odnosu snaga moći i interesa u svetu govori to da uprkos višemesečnim pripremama za poslednju rundu sankcija nije pronađen instrument da se Vašingtonu efikasno suprotstavi. Takozvani „blocking statute“ EU, koji evropskim preduzećima eksplicitno zabranjuje da se pridržavaju sankcija SAD, nije uspeo da sprečiti egzodus evropskih preduzeća iz Irana. Niko nije spreman da navuče bes Vašingtona.
Pokušaji EU očito nisu ništa više nego gest dobre volje prema Teheranu. Koliko dugo će to biti dovoljno kako bi se suprotstavilo tamošnjim protivnicima Sporazuma? Gorki zaključak je da Evropa mora postati samostalnija i nezavisnija u svakom pogledu jer se unilateralno ponašanje SAD, kao najvažnijeg saveznika, sve više pretvara u diktat.