Do Volfsburga dva putića
21. mart 2019.
Godinama je u Nemačkoj važilo da u fotelju mogu da budu sigurne samo dve osobe: kancelarka Angela Merkel i fudbalski selektor Joahim Lev. Prva je sada jednom nogom u penziji, drugi je posle istorijske blamaže na Svetskom prvenstvu u Rusiji raskrečen između fajronta i restarta, pokušaja da iskuje novu zlatnu generaciju koja bi produžila tamo gde je jedne noći u Riju pre pet godina Marija Gecea ošinuo Bog inspiracije.
Teško da se ikada Lev plašio jedne prijateljske utakmice kao ove što je u Volfsburgu odigrao protiv Srbije. Hteo je rez, hteo je nešto, bilo šta, pa je pre neki dan odleteo u Minhen da u petominutnim razgovorima kaže Matsu Humelsu, Džeromu Boatengu i Tomasu Mileru da na njih više uopšte ne računa. Ta trojica nisu bilo koja trojica i nema ko nije Levu prebacio odsustvo stila, grubijanstvo čak. Štampa je pred meč sa Srbijom pisala da je Jogi krenuo na jednu kartu, da igra svoju poslednju ruku, da će biti pukovnik ili pokojnik.
***
Status nemačkog selektora jedna je od retkih tema na koju je široj javnosti nepoznato mišljenje Aleksandra Vučića. On je u sredu hodočastio u Hanover, tek tako, jedva najavljeno, da se vidi sa Štefanom Vajlom (SPD). Vajl nije samo premijer Donje Saksonije – pokrajine sa nešto više stanovnika od Srbije i osam puta većim BDP-om – nego i član Nadzornog odbora Folksvagena, gde udele u vlasništvu ima i ta pokrajina. Pričalo se o biznisu, razmenjeni su pokloni.
Hanover je na pola sata vozom od Volfsburga. Izgledalo je da će Vučić spojiti dva svoja omiljena sporta – fudbal i poteru za investicijama, polaganjem kamena temeljca i presecanjem vrpce pred kamerama.
***
Volfsburg, grad koji je pre osamdeset godina nikao oko fabrike i rastao sa njom, miriše na automobile. Poršeovom uličicom se može stići do Dizelove ulice, u delu koji se zove Autograd je i muzej oldtajmera gde se Vučić ljubopitivo zadržao da načini par fotografija za Instagram i ostavi utiska na domaćine. Odatle se za pet minuta pešice stiže do Folksvagen Arene. „Očekujem da pobedi Srbija, naravno“, kaže nam čovek sa srpskom zastavom ispred stadiona. Njegov sin kaže da ga najviše zanima kako će odigrati Jović.
Unutra će se tu i tamo videti srpske zastave i navijači gostiju će povremeno nadjačavati domaću publiku koja jedino zna da skandira „Deutschland, Deutschland“ kad je dobre volje. Među verovatno hiljadu-dve navijača Srbije jedna grupica u jugozapadnom krilu stadiona, pedesetak njih, viče da je Kosovo srce Srbije, skandira Radovanu Karadžiću i poziva na klanje „Šiptara“. Zakoni akustike uvek idu u prilog šaci organizovanih budala, pa zvuči kao da ih je mnogo više.
***
Srpski bulevarski portali do tada su javili da se Vučić obreo u Volfsburgu. Nade su podgrejane, pišu, da će Folksvagen odabrati baš Srbiju da podigne novu fabriku, uloži 1,4 milijarde evra i zaposli 5.000 ljudi. Kao da se takvi poslovi završavaju blic-posetama muzeju oldtajmera. Kurir „saznaje“ uz nekoliko uzvičnika da su počeli pregovori o Folksvagenu. I da će predsednik gledati fudbal.
***
Kažu da je nemački savez odabrao Volfsburg jer im je neugodno kada stolice na većim stadionima zvrje prazne. Arena je ovde bila puna, 26.000 ljudi.
Ako se tamo zatekao neki slabije informisani ljubitelj fudbala, prvo je morao da popamti ko sve igra za Nemačku, ko je sad taj Lukas Klosterman recimo, bek RB Lajpciga za kojeg kažu da je sa 189 santimetara jedan od najbržih fudbalera Bundeslige.
U sastavu Srbije je pak ime koje je zaludelo Nemačku ove sezone – Luka Jović. Njega je nemačka sportska agencija SID označila „čovekom od 55 miliona evra“ kojeg traži pola Evrope.
Prvo poluvreme Srbija igra kao iz nekog udžbenika, lekcija o kontra-napadima. Što bi rekli fudbalski lisci, tim „dobro stoji“, dihtuje, nema ideju da kako da zadrži loptu, ali ima kako da se brani i otvori kontru. Jović posle kornera daje gol, Verner promašuje nemoguće, Jović mu se revanšira. Onda Adem Ljajić, daleko najbolji na terenu od svih crvenih dresova, šutira preko gola kada je trebalo da završi najtečniju akciju Srbije u, što bi rekao predsednik, novijoj istoriji.
Drugo poluvreme je moralo Joahimu Levu da donese makar dva važna saznanja: Marko Rojs mora da igra; Leroj Sane dobija puni smisao kad uzima loptu na trideset metara od gola, a ne kad čami u špicu. Ta će dvojica plesati po travi i promeniti igru sasvim i napraviti od srpskog golmana Dmitrovića junaka utakmice. Kad je delovalo da Nemci ne mogu da ubace loptu ni u prazan gol, izjednačenje je konačno doneo Leon Gorecka. Završilo se koškanjima i crvenim Milanu Pavkovu jer je đonom gadno zgazio Sanea.
Ukratko, Srbija je mogla da vodi 3:0 na poluvremenu, ali je onda nestala i mogla je da primi sedam komada u drugom. Gde su nestali? „Teško pitanje“, kaže sa osmehom Luka Jović u intervjuu za DW nakon utakmice. Kao da hoće da kaže – vidiš bre protiv koga smo igrali. „Mislim da nas je malo poremetilo kada je Rojs ušao. Za mene je on najbolji igrač u Bundesligi koji fantastično traži prostor između linija. Imali smo problem kad god je on bio okrenut licem golu.“
Jović je pak navikao na golove u Nemačkoj. Ali je veći deo igre bio odsečen, kao u kanjonu između dve gromade, štopera Džonatana Tae i Niklasa Zilea. „Teško je bilo, znam ih iz Bundeslige, možda su čak i dva najbolje štopera lige. Teško je uzeti skok, pogotovo za mene koji sam da kažem malo niži, a igrali smo duge lopte. Ali bitno je da smo završili neporaženi.“ I još kaže da će u Portugalu na početku kvalifikacija ići na tri boda.
***
Tabloidi prepuni pouzdanih saznanja su u međuvremenu saznali da im saznanje nije bilo tačno – Vučić ipak nije došao na utakmicu. Kako je rekla njegova savetnica za medije, „nažalost“ ima neke obaveze.
Ali to je možda dobar znak što se tiče mogućeg dolaska Folksvagena. Poslednji put kad je Vučić gledao fudbal u Nemačkoj sedeo je u loži sa Klemensom Tenisom, šefom nadzornog odbora Šalkea i velikim fabrikantom mesa. Vučić je tad govorio da će „Tenis“ u Srbiji ubrzo toviti i klati milione svinja godišnje i uposliti 8.000 ljudi. Bilo je to pre četiri i po godine, svinja i dalje nema.