Dobra vest za klimu

Istorijski i dalekosežno – tako bi se bez sumnje mogla okarakterisati ratifikacija Pariskog sporazuma o zaštiti klime od strane SAD i Kine. Istorijska zbog toga što su se SAD, kao što je poznato, dugo opirale ratifikaciji prethodnih Protokola iz Kjota. A dalekosežna jer je promena klime jedno od najvećih izazova pred koje je stavljeno čovečanstvo.

Klima se u proteklih 25 godina dramatično promenila. Nakon što je 2015. zabeležena kao najtoplija godina u istoriji praćenja vremena, i u 2016. godini svaki mesec ruši rekorde. To upućuje na nove vrednosti „normalnih temperatura“ koje prelaze prognozirano globalno otopljenje. Sve češće ekstremne vremenske prilike i fenomeni koji ih prate – oluje, poplave, suše, požari – vesnici su budućnosti u kojoj će klima da iskoči iz koloseka. A što su posledice promene klime vidljivije, to svetski državnici počinju ozbiljnije da shvataju taj problem.

Ključni signal

Ta promena svesti kombinovana s dobrom diplomatijom i neumornim angažmanom u mukotrpnim pregovorima, utrla je put ka novom sporazumu o zaštiti klime koji više obećava, a oko koga se prošle godine usaglasilo 200 zemalja u Parizu. Uprkos svim njegovim nedostacima, taj sporazum ima potencijal da „zakoči“ besomučno sagorevanje fosilnih goriva koje je odgovorno za oslobađanje ugljen-dioksida.

Ali postoji i jedna „kvaka“: bez njegove ratifikacije, Pariski sporazum ne vredi ni pišljiva boba. Da bi on mogao da stupi na snagu, mora da ga ratifikuje 55 zemalja koje su odgovorne za 55 odsto svetskih emisija gasova koji prouzrokuju efekat staklene bašte. Do sada su povelje o ratifikaciji potpisale samo 23 države koje su sve zajedno odgovorne za manje od jedan odsto emisije.

Kina i SAD ukupno proizvode 40 odsto štetnih emisija i zato najava te dve zemlje da će ratifikovati sporazum nije samo veliki korak, već i signal ostatku svetske zajednice: gledajte, najveće ekonomske nacije odlučne su u pokušaju smanjenja emisije ugljen-dioksida.

I Evropska unija, Indija i Rusija, kao i drugi veći proizvođači ugljen-dioksida najavili su da će ratifikovati Pariski sporazum. Za očekivati je da će oni, sada nakon ovog koraka SAD i Kine, biti ponukane da svoja obećanja potkrepe i delima.

Ali uprkos tome, ratifikacija Pariskog sporazuma samo jedan korak na dugoj stazi u tom procesu. A ta staza je puna prepreka.

Brojna otvorena pitanja

Čim sporazum stupi na snagu, biće potrebno reči sprovesti u dela. Zemlje-potpisnice moraće svoju nacionalnu politiku da prilagode dogovorenim ciljevima redukcije. Sporazum predviđa proveru na svakih pet godina. Ali da li će SAD zaista da usvoje sporazum i sprovedu ga u delo? To je zaista pod znakom pitanja s obzirnom na skeptike koji ne sede samo u vašingtonskom Senatu. I predsednički kandidat republikanaca Donald Tramp je skeptičan po tom pitanju. Plan Baraka Obame o čistoj energiji koja bi smanjila emisiju ugljen-dioksida u Americi još visi u vazduhu. A Kina, čija bi se emisija, prema sopstvenim navodima, trebalo da se smanji nakon 2030, još nije predstavila nikakve konkretne planove.

Još jedno otvoreno pitanje jeste odakle će se obezbediti novac za Zeleni klimatski fond koji bi trebalo da radi na smanjenju posledica promene klime i pomaže zemljama u njihovim naporima za smanjenje emisija. I još jedno pitanje je otvoreno – ne i najmanje važnio – može li uopšte svetska zajednica da deluje dovoljno brzo i efikasno pre nego što bude kasno.

Brze i efikasne mere

Stručnjaci upozoravaju da postoji određeni trenutak u kojem klima jednostavno postaje nestabilna. Posledice toga već se osećaju i mogle bi da dovedu do potpunog otapanja arktičkog ledenog masiva ili otapanja permafrosta u Sibiru. Osim toga, ugljen-dioksid ostaje decenijama u atmosferi. Ima onih koji tvrde da je već sada prekasno i da neće biti moguće zaustaviti globalni porast temperature na 1,5 stepeni kako je dogovoreno u Parizu. S obzirom na sve to, mora se učiniti sve kako bi se pojačala politička volja za smanjenje globalnog zagrevanja.

Ako taj cilj ne bude ostvaren, strahujem šta će biti s našom budućnošću.