„Dogovor dve Nemačke dobar model za Kosovo“
2. avgust 2017.
DW: Predsednik Srbije Aleksandar Vučić nedavno je pokrenuo „unutrašnji“ dijalog o Kosovu. Mnogi smatraju da on tako pokušava da sa čitavom nacijom podeli odgovornost za faktičko priznanje Kosova. Ali, čuju se i predlozi. Tako se opet govori o modelu sporazuma između Zapadne Nemačke (BRD) i Istočne Nemačke (DDR) iz 1972. godine. Je li to dobar model?
Verner Vajdenfeld: Radi se o sledećem: situacija je takva da verovatno nijedan od učesnika u konfliktu ne želi da kompletno popusti. To je tako bilo u slučaju BRD i DDR: dva različita stava; niko ne želi da učini neki temeljni ustupak, ali postoji interes da se postigne praktičan napredak. To je rešeno tako što su sklapani sporazumi i ugovori u kojima niko nije morao da učini neki temeljni ustupak. Dakle, strane u konfliktu su mogle da zadrže svoje osnovne pozicije. Ako hoćete da se praktične stvari poboljšaju, da se omoguće kontakti, ili da se uklone prepreke u putničkom saobraćaju – to je dobar model.
Sporazum između dve Nemačke je očuvao različite pristupe dve strane nacionalnom pitanju. Da li bi u slučaju Srbije i Kosova promena tog modela značila da i Beograd i Priština zadrže svoja gledišta kada je reč o statusu Kosova?
Da. Tako je to regulisano i ugovorom između dve Nemačke: nezavisno od temeljnih pitanja kao što je nacionalno pitanje – sastali smo se da sklopimo ugovore o saradnji. Da u preambuli ondašnjeg sporazuma nije bilo odgovarajuće formulacije, sve bi bilo propalo, jer je tada opozicija bila protiv sklapanja takvog sporazuma sa DDR. Ali, kada kažemo: jeste, složni smo oko toga da u temeljnim pitanjima nismo složni – onda se to može.
Jedan drugi model me je impresionirao bar koliko i pomenuti sporazum, a to je Sporazum o Berlinu, koji je ljudima doneo veliko olakšanje. I on je sklopljen tako što su temeljna pitanja izuzeta iz odredbi. Sovjetski Savez je tada hteo da potpiše sporazum samo o Zapadnom Berlinu, jer je Istočni Berlin bio glavni grad DDR. Zapadne sile su smatrale da se može sklopiti samo sporazum o čitavom Berlinu, a ne o Zapadnom Berlinu. I šta su na kraju uradili? Napisali su: ovaj sporazum važi na „dotičnom području“. Dakle, nije definisano gde tačno važi. Sovjetski Savez je uvek mogao da kaže: u redu, odnosi se na Zapadni Berlin, a zapadne sile su mogle da kažu: u redu je, odnosi se na čitav Berlin. I tako je ljudima olakšan život, na primer, saobraćaj između Istočnog i Zapadnog Berlina radi međusobnih poseta.
Model iz 1972. je za Kosovo još 2007. predložio Volfgang Išinger, i tada je Beograd odlučno odbio taj predlog. Je li to bila greška? Kosovo je već 2008. jednostrano proglasilo nezavisnost i danas ga većina država takvim i priznaje.
Neću sada naknadno nikog da kritikujem, ali onaj ko je hteo da to izbegne, trebalo je da to učini onakvim regulativima. Ali sada je status kvo drukčiji; morali bismo da razgovaramo o sadašnjem statusu kvo.
Jedna od glavnih posledica Sporazuma iz 1972. jeste da su obe nemačke države postale članice UN. Kosovo, međutim, ne bi moglo da postane član UN dok ga ne prizna Srbija i možda posledično Rusija.
Ne bih opterećivao čitavu stvar još i tom vrstom tereta. Ako zaista hoću napredak, onda ne treba da od takvih pitanja pravim jezgro sporazuma. I u slučaju sporazuma dve Nemačke je to pitanje bilo vrlo osetljivo i ja bih ga radije bio izostavio. Tako se to radi kada treba pozitivno usmeriti situaciju, znači temeljna pitanja se ne rešavaju na početku takvog procesa.
Glavešine u Briselu i Berlinu još nikad nisu rekle da Srbija mora da prizna Kosovo da bi pristupila EU. Njihov stav je da je za tako nešto dovoljan i sveobuhvatan sporazum o „normalizaciji odnosa“. Smatrate li da bi ti bilo dovoljno za Srbiju?
Naravno! Ako dotle bude sklopljen sveobuhvatan sporazum o kooperaciji, niko neće postavljati dodatne prepreke.
Mislite da bi za EU bilo neproblematično to što bi u slučaju Srbije i Kosova u EU bio uvezen nerešen spor oko granica?
To opet spada u pitanja koja se pri sklapanju takvih ugovora izuzimaju, kao što je to učinjeno pri sklapanju ugovora između dve Nemačke. Ili Sporazuma o Berlinu. Važno je to što svih šest država Zapadnog Balkana ima dobru perspektivu prijema u EU. One žele da jednog dana pristupe EU. No, međusobno stalno stvaraju zategnutost, i ja bih to radije prestao da činim kada bih imao političku odgovornost i perspektivu pristupa EU.
Da, ali to je metoda da se ostane na vlasti – tako se osvajaju glasovi birača. No – da se vratimo temi – sada je srpski ministar spoljnih poslova Dačić podgrejao svoju staru ideju o podeli Kosova. Tako bi sever Kosova trebalo da bude deo Srbije, a čuje se i mogućnost da Kosovo zauzvrat dobije preševski region. Da li je takvo novo povlačenje granica realno?
Jeste. Sve je to sadržaj takvih razgovora. Ja bih to tretirao kao predlog, kao konstruktivnu mogućnost da se učini korak napred, proučio bih svaki takav predlog, jer o svemu treba govoriti. Veliki je napredak već i samo vođenje razgovora tako da oni ne zapnu već na prvom temeljnom problemu. Najbolje bi bilo još i kada bi obe strane rekle da bi im dobro došao i neko treći kao moderator razgovora, a to bi mogla biti opunomoćenica EU za spoljne poslove.
Da, to već imamo, ali takozvani Briselski sporazum nije još sproveden.
Njima bi trebalo dati novi zamah. Razgovore bi mogao da vodi, na primer, predsednik Saveta EU.
Samo 18 godina posle međunemačkog sporazuma, situacija u svetu se promenila toliko da je Nemačka mogla da se ponovo ujedini. Jesu li u narednim decenijama moguće tako velike promene da se i status Kosova promeni u jednom ili drugom pravcu?
Naravno. Ako evropska integracija bude dalje napredovala zbog pritiska svetske politike, sila događaja će biti takva da će Kosovo ostati samo mala tema koja je njima jednostavno zahvaćena.
To zavisi i od snage SAD i Rusije.
SAD su postale neuračunljive i ja ne bih previše polagao na njih, već na EU, ona je pod pritiskom da dela, jer ne može više da kaže: kad zagusti, stvar će već preuzeti Amerikanci.
*Prof. Dr. Verner Vajdenfeld je profesor emeritus političkih sistema i evropskog ujedinjenja na univerzitetu „Ludvig Maksimilijan“ u Minhenu, direktor Centra za primenjena politička istraživanja i politički komentator u mnogim nemačkim medijima. Autor je brojnih knjiga i stručnjak za balkansku politiku. Od 1987 do 1999. je bio koordinator nemačke vlade za nemačko-američku saradnju.