Dosadni nemački konsenzus
18. novembar 2017.
Nemačka je od 18. oktobra u modusu koalicionih pregovora. Do sada su se uglavnom čule rečenice tipa: „Može se zamisliti da će sve sa Jamajkom da funkcioniše“. Pa onda recimo ovo: „Malo smo se pomerili jedni prema drugima“. Ili još manje konkretno: „Čeka nas još mnogo posla“. Kolumnista Henrik M. Broder nedavno je u jednom nemačkom listu podsetio da je Bog stvorio svet za šest dana – projekat večnosti u poređenju s privremenim paktom četiri partije koji se zove koalicija.
Koalicioni ugovor – od pisma do knjige
Formiranja vlade je posao za strpljive. Tako je barem od nedavno. Ali to nije uvek bilo tako. Konrad Adenauer (CDU) je 1949. godine pobedio na saveznim izborima i postao prvi nemački kancelar. On je tada formirao vladu sa još dve stranke – Liberalima (FDP) i Nemačkom partijom (DP). Tada još nije bilo ugovora. Lideri političkih stranaka razmenili bi pismima nekoliko ideja o okupacionom pravu, pitanjima stanogradnje i radničkim pravima i – to je bilo to.
Čak je i prva socijaldemokratska (SPD) vlada Vilija Bradta sa Liberalima 1969. godine, koja je predstavljala prelomni istorijski trenutak, formirana nakon samo tri nedelje pregovora. Tada je reči bilo o velikim budućim politikama („Više demokratije“ i „Nova politika prema Istoku“), i to je bilo dovoljno za potpisivanje ugovora.
Međutim, od 1982. godine koalicioni ugovor sve više raste, da bi danas dostigao obim čitave jedne knjige. Koalicioni ugovor prve koalicije Helmuta Kola sa FDP-om imao je 3.900 reči, i još uvek je bio pregledan. Onih 13.200 reči poslednje Kolove koalicije 1994. već je bilo znatno obimnije, dok je 1998. godine bilo potrebno 26.700 reči za dogovor prve crveno-zelene (SPD i Zeleni) koalicije na saveznom nivou.
Zadnji koalicioni ugovor između Demohrišćana (CDU/CSU) i SPD 2013. godine delovao je kao krimi-roman (185 stranica), samo što nije bio baš tako uzbudljiv. A sada bi dokument nove koalicije trebalo da obori i taj rekord. To je ogroman posao s obzirom na relativno kratko vreme koliko će on da važi. A i na kraju krajeva kancelarka je ta koja će odlučivati šta će zaista biti i sprovedeno u praktičnu politiku.
Koalicioni ugovor kao mirovni dokument
Prva i druga faza koalicionih pregovora su svojevrsni forumi za izgradnju odnosa, kaže stručnjak za komunikaciju Torsten Hofman za DW. U predizbornoj kampanji protivnici su jedni drugima zadali teške udarce i da bi se uopšte nešto moglo napraviti zajednički, te rane moraju najpre da zarastu. A to može da potraje. Moguće je da će se nova vlada oformiti tek u januaru 2018. godine. Dakle, oko četiri meseca nakon izbora.
A i to je moguće samo potpunom promenom odnosa, koje će koalicioni partneri morati da dogovore tokom pregovora. Na kraju krajeva, oni su se mesecima borili jedni protiv drugih, ponekad i u veoma emocionalnoj kampanji. Zato su sedmice pregovaranja nešto poput prostora za smirivanje politički uznemirenih duhova. Novinar Matijas Gajz to naziva „otklanjanje neprijateljstava“. Na kraju ispada da je koalicioni ugovor neka vrsta mirovnog dokumenta.
Programska nadopunjavanja
Činjenica da će desno-orijentisana Hrišćanska-socijalna unija Bavarske (CSU) uskoro sedeti za stolom sa levo-orijentisanom strankom Zelenih, u nedavnoj prošlosti bila bi tumačena kao politička halucinacija. Bez obzira da li je to bila želja glasača ili ne, sada te dve ideološki veoma suprotstavljene stranke ulaze u vladajuću koaliciju.
U načelu važi da je vreme ideoloških borbi među strankama prošlo. Sada se radi o nijansama, o programskim nadopunjavanjima. Desnica se približila umerenom spektru, a levica je odavno deo centra. To što su bavarski CSU i Zeleni zajedno u vladi, više ne predstavlja politički tabu.
Još kad samo ne bi bilo izbegličke politike koja birače te dve partije okreće jedne protiv drugih. I u aktuelnim koalicionim pregovorima to je žestoka tema, do te mere da je Angela Merkel, predsednica CDU, najpre morala da uspostavi jedinstvo između njene i sestrinske partije – bavarske CSU. Oni su postigli ono što odavno karakteriše nemačku politiku – i što je, kako mnogi kažu, čini dosadnom – pronašli su konsenzus.
Konsenzus – civilizacijsko dostignuće
Naklonost prema širokom konsenzusu posebno je izražena. Kada se posmatra spolja, nemačka politika je dosadna – to redovno primećuju američki mediji, koji se nakon Trampa suočavaju sa nečim sasvim suprotnim: potpunom polarizacijom društva. U zemljama jugoistočne Evrope koje su razorene ratom i krizom, političkom miru se redovno u neverici dive. Postoji li uopšte tako nešto?
Nemačka politička svađa u stvari je odavno prestala da postoji. Nema više velike razlike između desnice i levice, crnih i crvenih. Nema je ni između zelenih i žutih. Stranka Zelenih sada ima gradonačelnike u velikim nemačkim gradovima i jednog premijera pokrajine, a podršku pružaju i misijama Bundesvera u inostranstvu. Čak ni Levica ne planira više da preokrene postojeće odnose. S druge strane, konzervativci (CDU i CSU) su se već u dobroj meri socijaldemokratizovali.
Nema više prostora za suštinske debate, a kamoli za svađe. Pa čemu onda ti beskrajno dugi pregovori kad su svi tako ujedinjeni? Razlike su samo u nijansama. Kada su svi negde u sredini, onda je teško biti drugačiji. Upravo zbog toga je dogovor o vladi toliko težak.
Konsenzus nije bez razloga veliko dostignuće u civilizaciji, ali on za posledicu ima i te duge razgovore između četiri koaliciona partnera – između onih koji se u velikoj meri slažu, ali moraju te suptilne razlike i da elaboriraju. I to verovatno na tri ili četiri stotine stranica. Jedino što će taj koalicioni ugovor pročitati veoma mali broj njegovih savremenika.