Dostojanstvo i u izbornom porazu – to je američka tradicija
10. novembar 2020.
Priznanje izbornog poraza je još od 1796. deo mirne predaje vlasti. Tada su prvi put predsednički kandidati nastupili na čelu stranaka, a federalista Džon Adams poražen je od Tomasa Džefersona iz Demokratsko-republikanske stranke.
Razvojem tehnike, i to priznanje postalo je brže poznato i široj javnosti. Na predsedničkim izborima 1896. je poraženi demokrata Vilijam Dženigs Brajan i u telegramu kojim čestita svom suparniku, republikancu Vilijamu Mekinliju na pobedi, istakao da je to temelj demokratije: „Žurim da Vam čestitam“, piše u poruci. „Mi smo američkom narodu postavili pitanje i njegova volja je zakon“.
-pročitajte još: Bajden: Hajde da damo šansu jedni drugima
Aktuelni, ali uskoro bivši američki predsednik Donald Tramp, poznat je po sklonosti da ide na sud. Ali i kao osoba koja teško da ikad priznaje svoje nedostatke – i svoj poraz. Već kad su počeli da stižu prvi rezultati u kojima se naslućivao njegov poraz, počeo je da optužuje izborne komisije za „prevaru“ i najavio je da će „svim pravnim sredstvima“ osporiti rezultat izbora kako bi ostao u Beloj kući. Tvrdoglavo ćutanje čak i kada su Trampu inače skloni mediji već objavili pobedu Bajdena rečito govori da Tramp nema nameru da se drži tradicije dostojanstvenog priznanja izbornog poraza.
Za sudski spor zapravo nema osnova
Nije sporno da je u više odlučujućih saveznih država ishod bio izuzetno tesan i da je ponegde presudno bilo samo nekoliko hiljada glasova. Ali kako objašnjavaju stručnjaci za američko pravosuđe, Trampove izjave da će, ako treba, ići i do Vrhovnog suda, još jednom pokazuju da je to čovek koji nešto kaže – ili napiše na Tviteru – i bez da zna o čemu priča. Slučaj pred američki Vrhovni sud ne može da iznese neka osoba – čak ni predsednik, bez prethodne odluke nižeg suda. A odluka nižeg suda jedino je moguća ako Tramp i njegova vojska (dobro plaćenih) advokata može i da dokaže kršenje zakona u izbornom postupku u nekoj ili više saveznih država. Kako za nemački javni servis ARD objašnjava Kirk Junker, profesor američkog prava na Univerzitetu Keln, Trampovi pravnici takav dokaz nemaju, niti je poznato da se kršio zakon.
Zapravo, u Sjedinjenim Američkim Državama nema zakona, niti igde piše da postoji nekakva obaveza da je kandidat obavezan da u obliku tradicionalnog govora (Concession Speech), prizna svoj poraz i čestita protivniku na izbornoj pobedi. To je samo duga tradicija pristojnog ponašanja, ali i svedočanstvo demokratije. To je trenutak kad on tako i svojim pristalicama poručuje da je protivnička strana pobedila i da su izbori završeni. Takav govor je centralni element političke drame kakva je izbor američkog predsednika.
-pročitajte još: Bajden i Evropa: Biće komplikovano
Filmski žurnal, radio, televizija...
Od telegrama Vilijama Dženingsa Brajana 1896. taj ritual je pratio tehnološki napredak medija. Sve više ljudi je slušalo te govore poraženog – u filmskim žurnalima i u radio-prenosima. Ali tek je televizija to pretvorila u obavezni deo rituala. Prvi je bio demokrata Adlai Stivenson koji se 1952. obratio širokoj televizijskoj publici kako bi čestitao pobedu svom protivniku, republikancu Dvajtu Ajzenhaueru. Otada je TV postao glavni medij za takve govore.
Isto tako, postala je tradicija da pre takvog javnog priznanja, poraženi kandidat telefonom pobedniku čestita na pobedi. Takav poziv dobio je i Donald Tramp 2016. od Hilari Klinton, pre nego što je, dan kasnije, to objavila i javnosti: „Donald Tramp će biti naš sledeći predsjednik. Dugujemo mu objektivnost i priliku da nas vodi. Mirna primopredaja vlasti ukorenjena je u našoj ustavnoj demokratiji. Mi ne samo da to poštujemo, mi to cenimo“.
Na izborima 2000. bilo je velike zbrke: kad je televizija objavila pobedu republikanca Džordža V. Buša u noći nakon izbora nazvao ga je njegov suparnik, demokrata Al Gor kako bi priznao poraz i čestitao mu na pobedi. Ali onda su se pojavile sumnje u ishod izbora na Floridi zbog tamošnjih izbornih listića koji jesu – ili nisu bili dovoljno probušeni s prastarim izbornim mašinama koje tamo koriste. Ta savezna država i zakonom dozvoljava mogućnost ponovnog prebrojavanja glasova, tako da je Al Gor opet nazvao Buša i u više ne tako srdačnom razgovoru, povukao svoje priznanje poraza.
Zapravo uvek iste poruke
Ali to ponovno prebrojavanje oteglo se u nedogled, tako da je Vrhovni sud na kraju 12. decembra prekinuo postupak i time je Džordž Buš Mlađi postao pobednik. Dan kasnije, Al Gor se obratio novinarima i rekao: „Pre nekoliko trenutaka razgovarao sam sa Džordžom V. Bušem. Čestitao sam mu što je izabran za 43. predsednika Sjedinjenih Država i obećao mu da ga neću opet nazvati.“
Demokratski kandidat zapravo se oštro protivio odluci Vrhovnog suda, ali je ipak poručio Amerikancima: „U ime našeg jedinstva kao naroda i snage naše demokratije, priznajem poraz.“ Citirao je i deo govora koji je održao demokratski senator Stiven Daglas kada je 1860. poražen na predsedničkim izborima od republikanca Abrahama Linkolna: „Vernost stranci mora da uzmakne pred patriotizmom. Stojim uz vas gospodine predsedniče i Bog vas blagoslovio.“
Tradicija nalaže da izborni gubitnik u svojim govorima istakne četiri glavne misli: on treba da prizna poraz, da pozove na jedinstvo, istakne važnost demokratije, ali i da obeća da će nastaviti političku borbu. Tu je izuzetno važno dostojanstvo i ozbiljnost, jer time se svi Amerikanci pozivaju da premoste svoje razlike i u interesu nacije nastupe zajednički.
Ali bilo je i izbora gde poraženi nisu baš dostojanstveno prihvatili gubitak. Poznat je govor Ričarda Niksona kad je 1962. izgubio izbore za mesto guvernera Kalifornije protiv demokrate Peta Brauna. Poslednje reči na konferenciji za novinare su mu bile „Sad više nećete moći da navlačite Niksona jer, moja gospodo, ovo je moja poslednja konferencija.“
Kao što će se vidjeti, Nikson to nije mislio iskreno, jer je 1968. bio izabran za američkog predsednika. Ali i njegov rat s novinarima nikad nije prestao, što će sve kulminirati otkrićem „Vašington posta“ 1974. i Niskonovom ostavkom na mesto predsednika.
A Donald Tramp u stvari nikad i nije obećao da će, u slučaju izbornog poraza, prihvatiti odluku američkih birača – ni 2016, ni sada, na ovim predsedničkim izborima. On je duboko uveren kako je samo on odgovarajuća ličnost da bude američki predsednik. To ipak ne može dugo da potraje. Ali mnogo je veći problem to što u ishod demokratskih izbora sumnjaju i mnoge njegove pristalice. Taj jaz u američkom društvu biće teško premostiti bez učešća Donalda Trampa. I bez da se nastavi ta duge i časna tradicija američkih predsedničkih izbora – priznanje poraza.