Doći će inferno pa grobna tišina
8. septembar 2018.
„Redžep Tajip Erdogan nije mogao da nagovori Vladimira Putina i Hasana Rohanija: Rusija i Iran hoće bitku za Idlib. Katastrofa dolazi“, piše nedeljnik Cajt u onlajn izdanju. Evropa i SAD su samo statisti, odatle osim zabrinutih saopštenja i ljutitih tvitova Donalda Trampa ne dolazi ništa. Poslednje veliko uporište „pobunjenika“ u Siriji moglo bi da bude poslednja velika klanica u dugogodišnjem ratu.
Provincija Idlib, pretežno naseljena sunitima, od početka je bila naklonjena pobuni protiv režima Bašara al Asada. Danas je u tom obruču ostalo oko tri miliona ljudi, gotovo polovina od njih izbeglice iz drugih delova zemlje, a među njima desetine hiljada naoružanih boraca, a među njima opet dominantni islamisti koji su ranije bili deo fronta Al Nusra – podružnice Al Kaide – pre nego što su promenili ime.
Zvanična vojska podržana ruskim bombarderima bi, prema opštoj oceni, narednih dana mogla da krene u ofanzivu na poslednji bitniji komad zemlje koji nije „osvojila“ ili „oslobodila“, u zavisnosti koga pitate.
„Kao i njihov štićenik, sirijski predsednik Bašar al Asad, i njegovi ratni pomagači Iran i Rusija spremni su na sve. Neka košta šta košta. Smatraju da su pred velikim ciljem da okončaju sedmogodišnji građanski rat kao pobednici“, piše Cajt o sastanku trojice predsednika u Teheranu i dodaje:
„Tenkovi režima će izgleda već sledećih dana krenuti. Asad konačno može da sredi poslednju pobunjenu provinciju koja na nesreću svojih stanovnika krije do sada neviđenu koncentraciju džihadista Al Kaide. Baš kao i sirijski diktator, ni teroristi nemaju skrupula da zloupotrebe žene, muškarce i decu iz civilnog stanovništva.
Šta će to značiti za više od tri miliona Sirijki i Sirijaca u Idlibu kada upadnu između dve vatre, to zna svako ko se seća inferna u Alepu i Guti. Rakete dan i noć, više sedmica smrtnog straha u tamnim, memljivim podrumima, uništene bolnice, dan za danom zatrpani ljudi, pokopani pod srušenim stambenim blokovima. I na kraju tužni masovni zbeg očajnika u dronjcima.“
U tekstu se dodaje da bi stotine hiljada izbeglica mogle da krenu ka Turskoj i, možda, dalje ka Evropi. Ta pobeda bi onda bila skupa za Asada i saveznike jer se ne bi moglo zamisliti da Evropa priloži tražene milijarde za obnovu Sirije u skorije vreme. Ranije se špekulisalo brojkom od 250 do 400 milijardi dolara.
„Idlib je zreo za napad, Idlib će pasti. Pitanje je samo po koju cenu?“, pita se Badiše tagblat (Baden-Baden). „Tri miliona ljudi je u klopci. Kratak put do Turske je više nego trnovit. U izvesnom smislu je juče u Teheranu pregovarano i o snazi Turske i uticaju njenog predsednika u regionu. Novi prijatelji stavili su predsednika Erdogana na težak ispit – i naneće njegovim saveznicima krvavi poraz.“
„Pogrešno je o bici za Idlib govoriti kao o pretećoj humanitarnoj katastrofi“, piše Noje osnabriker cajtung. „Jer katastrofa je odavno realnost. Interesi Rusije, Irana i Turske u regionu godinama su postojano pogoršavali stanje u Siriji. Asad će sa bojišta otići kao vojni pobednik. Zato neće ni biti mirovnog rešenja bez njega. Nebitno je da li se to Evropljanima dopada ili ne.“
„Niko neće zaustaviti Asada“, piše Tagesšpigel (Berlin). „Ni Trampova Amerika ni nemoćne Ujedinjene nacije ni bespomoćna Evropa. Da, svi će se oni ljutiti i žaliti zbog razuzdanog nasilja i demonstrirati grižu savesti zbog sopstvenih omaški. Ali to ne može da zabašuri činjenicu da su se vladajući od Vašingtona do Berlina pomirili sa Asadovim ostankom na predsedničkoj funkciji. Kao i sa dolazećom grobnom tišinom.“
priredio Nemanja Rujević