Draganova odiseja u potrazi za poslom
4. januar 2018.
Prateći glas koji iz Nemačke dopire o nedostatku radne snage, a posebno u takozvanim MINT-oblastima – matematika, informatika, prirodne nauke i tehnika – Dragan G. krenuo je sa diplomom hemijskog inženjera u Ulm. Ne trbuhom za kruhom, već za sinom koji je primljen na fakultet u Nemačkoj. Šest meseci kasnije, međutim, i jedan i drugi su ponovo u Novom Sadu – sa hrpom papira i bogatim iskustvom u traženju smeštaja i posla.
„Ono što je do države, država je uradila. Ako ste visokoobrazovani čije se zanimanje traži, dobićete plavu kartu da šest meseci tražite posao“, priča Dragan za DW. „Imate pravo da idete na integracioni kurs koji će država platiti bar pola, a od grada u kojem ste smešteni možete da dobijete i lobi kartu kojom će vam oni platiti drugu polovinu i još pola cene gradskog prevoza.“
Za tražena zanimanja, kaže Dragan, Nemačka plaća i nostrifikaciju diplome, što traje manje od mesec dana. Ono što, međutim, država ne može, jeste da pronađe posao. „Kad sve to završite, pošalju vas u Agenciju za zapošljavanje koja vam pomogne da napravite CV i kažu da pošaljete pismo i čekate.“
Potraga naslepo
Sa privatnim agencijama za zapošljavanje počele su Draganove muke, jer, kaže, niti oni znaju šta on ume, niti je njemu jasno šta firme traže. „Navedeš tamo da si 'timski igrač', da znaš rad na računaru, da poznaješ proizvodnju lekova – sve je forma, a u tim agencijama ne znaju i ne razumeju zanimanja visokoobrazovanih ljudi, pa nas pripremaju za intervju kao da idemo da se upoznamo sa mladom, a ne da prikažemo šta umemo da radimo.“
- pročitajte još: Zašto ljudi odlaze iz Srbije?
Konkursi, s druge strane, svi liče jedan na drugi i iz njih ne može da zaključi o kakvoj se poziciji radi. „Oglasi su uopšteni tako da onaj ko konkuriše ne zna šta mu je posao za koji se javlja i dokle traje, a svaka fabrika ima ustaljenu patentnu proizvodnju i ja ne mogu na ulici da dobijem informacije o tome šta oni tamo rade“, žali se Dragan.
Sreće nije imao ni u direktnom kontaktu sa firmama. „Ni tamo niste u mogućnosti da stupite u kontakt s nekim ko zna šta se traži u oglasu, već sa menadžerima ljudskih resursa, koji su više upućeni u to kako da testiraju, nego u znanje kandidata.“
Sada bi, kaže, pristao i na to da radi poslove tehničara, pa čak i da volontira dve sedmice da pokaže šta zna, ali i to je nemoguće. „Firme nisu voljne da vas prime, iako ste deficitarno zanimanje, jer nemaju strpljenja. Oni traže jako dobar jezik, čak i dijelakat, i bez toga ne primaju ni na probni rad, a vi ako ste motivisani, naučićete brzo taj fond reči koji se vrti. Hemija je hemija, a formule su za sve jezike iste. Ja neću držati predavanja, radim s pritiskom i temperaturama, video sam reaktore, mi smo tehnički ljudi i jako se dobro razumemo.“
Računica ne ide na ruku
Za sve to vreme, pokušava negde da se smesti. To mu je, kaže, za ovih šest meseci najveći izazov, jer proces traženja stana nije ništa jednostavniji od potrage za radnim mestom. „Smeštaja prvo jednostavno nema i mislim da je to državni problem. A ono što ima, vlasnici će vam tražiti ugovor da vide primanja, sigurnost vašeg posla, što će vam limitirati da nađete smeštaj, jer ste nezaposleni“, priča Dragan svoja iskustva.
Njegov sin je zbog toga propustio početak studija. „Svakodnevno smo tražili smeštaj i na kraju smo našli stan od 20 kvadrata i zamolili rođake da oni pozovu. Tri nedelje su nam tražili jedan, pa drugi formular i na kraju kažu: niste zadovoljili uslove“, žali se Dragan.
Kad podvuče crtu, traženje posla u Nemačkoj ga debelo košta. Smeštaj, prevoz, život... za šest meseci oko 8.500 evra. „Smeštaj po kojekakvim sobama košta minimum 400 do 500 evra sa dažbinama i još 70 do 80 evra zdravstveno osiguranje. Saobraćaj je u Ulmu oko 56 evra u dve zone, što je samo uži centar. Hrana je oko 250 evra mesečno, pod uslovom da znate da kuvate.“
Kad sve to sabere, kaže, uklopio bi se možda u 1.100 evra mesečno, kolika je minimalna plata nekoga zaposlenog na pomoćnim poslovima. Ako pokuša da zaradi još nešto dok čeka posao u struci, gubi vreme koje mu je neophodno za traženje tog posla. „Možda je država uradila svoje, ali sve ostalo škripi i samo se vrtite u krug. A ti nisi otišao da preživljavaš, nego da gradiš život. Mog profila se pri tom navodno traži 39.000 ljudi“, priča Dragan.
- pročitajte još: „Niko tamo nije otišao zbog para“
Zato se od Evrope, kaže, ipak više isplate Kanda, Australija ili Amerika. „To je ista količina novca, ali su useljeničke zemlje, pa je jednostavnije. A pri tome je tamo englesko govorno područje, pa je i to lakše. Jeste daleko, ali može se i od tamo doći.“
Za sada ipak ni sam ne odustaje od Evrope. Posle šest meseci, uspeo je da pronađe oglas za posao u pivskoj industriji. „Rekli su da primaju strance i nije neophodno znanje nemačkog jezika. Idem posle praznika, pa ću videti šta će biti.“