Naslov vrišti za pažnjom: 348 delegata Centralnog komiteta Komunističke partije Kine usvojili su treću „istorijsku rezoluciju“ partije. Taj dokument ima samo jedan cilj, da zacementira moć čoveka koji bi, prema dosadašnjim partijskim pravilima, iduće godine morao da napusti mesto generalnog sekretara i ode u penziju.
Ali generalni sekretar i usput predsednik Kine Si Đinping (68) pobrinuo se za to da ostane na čelu i nakon dvadesetog kongresa partije koji se održava iduće godine. To nedvosmisleno sledi iz rezolucije koja je usvojena. Si će moći da ostane državni predsednik i vrhovni komandant vojske barem do 2027. godine.
Lako je navići se na moć. Zato je dalekovida legenda partije Deng Sijaoping početkom osamdesetih imao dobre razloge da ograniči mandate funkcionera na dva puta po pet godina. Od tada su se toga držali i Điang Zemin i Hu Đintao – obojica su vladali Kinom po deset godina, i ni dana više.
Danas je stvar drukčija. U stogodišnjoj istoriji kineskih komunista, koji jednopartijski vladaju od 1949. godine, nikada nije bilo tako moćnog čoveka kao što je Si. Takođe, Kina nikada nije bila tako moćna kao danas, politički, ekonomski i vojno.
Si od dolaska na vlast 2012. godine nije ostavljao sumnju da želi više i za to se pobrinuo. Tako 2017. kao stalni članovi Politbiroa priliku nisu dobili mlađu funkcioneri koji bi mogli da naslede generalnog sekretara od 2022. Na njegovu želju je 2018. promenjen i Ustav i ukinuto je ograničenje trajanja mandata predsednika.
Prema utisku ljudi u zemlji, ali i inostranstvu, Si je garant prosperiteta Kine. On je pokrenuo inicijativu novog Puta svile koja povezuje Narodnu Republiku sa svim zemljama Azije, Afrike i istočne Evrope i tako izaziva poredak koji vredi od Drugog svetskog rata.
Unutar partije vlada čvrstom rukom. Priliku dobijaju samo ljudi kojima bezuslovno veruje. Rivali se nemilosrdno progone. Recimo, jedan delegat nije bio na sastanku Centralnog komiteta jer se protiv njega vodi istraga zbog „teške povrede zakona i partijske discipline“. U pitanju je bivši ministar pravde koji, kako se smatra, pripada drugoj frakciji u partiji.
Više se uopšte ne govori o socijalističkog pravdi koja bi trebalo da je utkana u Komunističku partiju. Umesto toga, Si pokušava da legitimiše svoju verziju komunizma naspram kapitalizma tako što vodi ideološku borbu sa Sjedinjenim Državama.
U toj borbi je još od 2005. poluga Tajvan. Tada je Kina donela Zakon protiv podele, koji legitimiše mogući vojni napad na ostrvo. Primena sile bi možda uvukla SAD i zapadne saveznike u otvoreni rat.
Autoritarne vođe i partije nikada ne koriste turbulentna vremena da udare temelje trajnom miru i ljudima ponude izvesnu budućnost. Ne, oni šire strah i vladaju strahom jer tako mogu duže da ostanu u sedlu.
Kinu je proteklih sedmica zapljusnula takva plima straha da su ljudi u metropolama počeli da kupuju zalihe pirinča i ulja. Mnogi veruju da bi Si svakog trena mogao da napadne Tajvan.
Završni dokument plenuma Centralnog komiteta pun je samohvale, partija obogotvoruje sebe. Ali novost je što „istorijska rezolucija“ i od jednog čoveka pravi Boga. Piše se o Sijevim „slavnim dostignućima“, njegove ideje se proglašavaju „marksizmom 21. veka“ i „kvantnim skokom marksističke misli u Kini“.
Time partija ruši jedan tabu. Drugi tabui ostaju: i dalje se ne pominju istorijske nepravde Kulturne revolucije (1966-1976) čija je žrtva bio i Sijev otac, niti krvavo suzbijanje studentskog pokreta 1989. godine na Tjenanmenu.
*Juan Dang je pseudonim novinara DW. Ne piše pod svojim pravim imenom radi bezbednosti sebe i porodice u Kini.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.