Dubrovnik – na strašnom mestu
21. novembar 2020.
Mogla je to biti 1985. Gabrijel je imao škodu i pun rezervoar, čini mi se da je Majo rekao – „a da odemo na kafu u Dubrovnik?“ A Gabrijel je namignuo: „Upadajte.“ Vožnja dolinom Neretve je uvek puna radosnog iščekivanja – naročito kada si mlad pa grabiš svaku šansu da ugledaš more.
Usput smo stali u nekoj krajputaškoj kafani da pustimo vodu. U to vreme su klozeti bestijalno smrdeli, naročito početkom leta, kada se prepodnevna svežina pretvarala u podnevnu vrućinu. Ali nama nije bilo važno. Vozili smo se ka mitskom Dubrovniku.
Prvi Dubrovnik
Naše putovanje je bilo haotično i nedosledno. Zastajali smo u Gabrijelovom rodnom Konjicu, pa u Jablanici gde mu je bila devojka, pa u Mostaru gde smo pili kafu. Tako smo stigli u Dubrovnik tek predveče.
Škoda je branikom bila iznad provalije. Gabrijel je parkirao negde ispod Jadranske magistrale. Odatle viđen, Dubrovnik je sa svojim zidinama okupanim suncem koje se opasno nakosilo iznad pučine izgledao lepše nego na razglednici.
Znam da smo dugo hodali naniže, do mesta koje se zove Vrata od Buže. Taj ulaz u tvrđavu nastavlja se strmim stepenicama oivičenim starim dubrovačkim kućama. Silazili smo u srce grada puni divljenja.
Ne sećam se najbolje tog prvog boravka. Na Stradunu je bila gužva. Socijalističko građanstvo dubljeg novčanika sedelo je u okolnim kafanama, miris ribe, belog luka i roštilja, zvuk sudaranja vinskih čaša u zdravici. Dubrovnik kao socijalistički raj međunarodne reputacije.
Popili smo po pivo – mada smo pošli na kafu. Za više nije bilo novca. Kupili smo lozu u samoposluzi, vratili se uzbrdo do automobila. Pijuckali smo sedeći u škodi i posmatrajući kako se grad pretvara u tortu sa svećicama na damastnom stolnjaku.
U zoru smo se protezali, iskrivljeni od dremanja na sedištima. Istok je prosipao narandžaste iskre u vodu. Majo je otišao da protegne noge. Vratio se za desetak minuta i rekao nam da je video Ibricu Jusića kako šeta svog psa. Gabriel, koji je inače voleo Springstina, na povratku kroz Hercegovinu stalno puštao kasetu sa koje pamtim stvar „Šalom, Sara“.
Drugi Dubrovnik
Taj prvi Dubrovnik je za mene umro 5. oktobra 1991. kada je granata ispaljena sa broda mornarice JNA ubila Milana Milišića, jednog od najznačajnijih jugoslovenskih književnika, rođenog Dubrovčanina i kosmopolitu.
Miljenko Jergović će dve decenije nakon njegove smrti zapisati: „Hrvati imaju nelagodu s okolnostima njegova života, Srbi s okolnostima njegove smrti.“ Nelagoda Srba bi mogla biti očigledna – topovi upereni na Dubrovnik nisu samo zločinački već i vojno, politički, strateški potpuno besmisleni.
Ali hrvatska nelagoda? Nju je opisao Pero Kvesić, zabeleživši telefonski razgovor sa Milišićem nekoliko dana pre pesnikove pogibije: „Do tada je radio kao dramaturg u dubrovačkom kazalištu i oporo se šalio s tim kako su mu, usprkos tome što nije bilo većeg Dubrovčanina od njega, dali otkaz zato jer nije bio pravovjeran i poželjnih krvnih zrnaca.“
Milišićev otac Risto, dubrovački trgovac tkaninama, poreklom je bio iz okoline Trebinja, a majka Olga iz Sarajeva. Srpsko poreklo, jugoslovensko opredeljenje, ljubav prema rodnom gradu.
Milan Milišić je zbog objavljene priče o dubrovačkom gostioničaru, Čehu kojeg su bez krivice 1945. streljale nove komunističke vlasti, osuđen 1983. na uslovni zatvor. Nije se prilagođavao proseku i krdu. Tako je i umro.
Sa njim je ubijen jugoslovenski Dubrovnik. Onaj koji sam posetio samo šest godina pre toga, u kojem nisam mogao, osim bolne lepote, pronaći ni jednog traga buduće kataklizme. U pesmi „Tvoje dno“ iz 1977. Milišić možda i sluti gde će umreti: „Na strašnom mjestu, gdje se svjetlost miješa / s morem...“
Banov Bluz
Ove redove ispisujem na beogradskom Banovom brdu, koje je nazvano po Matiji Banu, Dubrovčaninu, neraskidivo povezanim sa srpskom istorijom i kulturom. On je odrastao i školovao se u Dubrovniku, radio je kao nastavnik italijanskog jezika u Carigradu, gde je, neki kažu, pao pod uticaj poljskih panslavističkih emigranata.
Kako god, 1844. sa 26 godina došao je u Beograd, gde je postao privatni profesor kneževe ćerke. Usledilo je diplomatsko službovanje i ideološki koncept južnoslovenskog ujedinjenja pod liderstvom Srbije.
Manje je poznato da je Matija Ban preveo i prilagodio jedan poljski vojni udžbenik o gerilskom ratovanju, upotrebljavajući 1848. prvi put reč „četnik“. Ali da je pre toga 1835. skovao imenicu „Jugosloven“. On je prvi imao ideju za podizanje Hrama Svetog Save na Vračaru.
Pred kraj 19. veka Ban nije bio usamljena pojava među Dubrovčanima. Istoriografija kaže da se preko 1.000 Dubrovčana, među njima dvadesetak katoličkih sveštenika, krajem 19. veka javno deklarisalo kao Srbi i da je takozvani „srbokatolički“ pokret ostavio traga i na mapi grada: Šetalište Nika i Meda Pucića, Ulica Pera Budmanija, Ulica Baltazara Bogišića.
Ova srpskohrvatska romansa je skrajnuta kao istorijski višak. Na tome su svojski radili političari s kraja 20. veka. Vila Matije Bana, koja je 1862. sagrađena na Golom brdu, koje će docnije postati Banovo brdo, jedna je od prvih građevina koje su austrougarski topovi srušili početkom Velikog rata. Ostalo je samo ime ovog kraja koje zauvek spaja Dubrovnik i Beograd.
Treći Dubrovnik
Negde jeseni 2008. Dubrovnik je ponovo iskrsao u mom realnom životu. Bio sam pozvan na regionalni skup o mogućnostima pomirenja. Organizatori su učesnicima rezervisali sobe u hotelu Excelsior.
Sa prozora se Dubrovnik pružio kao uramljena slika na kojoj je svetlucalo more, a lađa se kretala u pravcu Lokruma ostavljajući belu brazdu za sobom.
Od 1913. ovamo dolaze belosvetska imena – od kraljice Elizabete, do Orsona Velsa, Elizabete Tejlor, Rodžera Mura, Sofije Loren, Fransisa Forda Kopole – o tome svedoče neke od fotografija u hodnicima, zastrtim debelim stazama. Osetio sam da moje mesto možda više nije na sedištu škode gore iznad grada, ali sigurno ni ovde, među plutokratskim avetima.
Grupa regionalnih entuzijasta je posle mnoštva seminara o tehnikama konstruktivnog kopanja po prošlosti u ime budućnosti, otišla na piće u jedan kafe nadomak Straduna. Jesen je već poodmakla, turista je bilo malo. Ali kafić je bio pun. Gazda je poslužio piće za šankom jer nije bilo mesta za stolovima.
Mladić i devojka koji su govorili ekavski izazvali su njegovu pažnju. Prekinuo je italijansku kanconu koja je do tada vedrim tonovima bojila veče i stavio u uređaj neki drugi kompakt disk. Iz zvučnika se začulo:
Ti si žena iz zemlje u kojoj caruje strast
ljude opija vino, ljubavne pesme i vlast!
Bajagina stvar iz septembra 1991. kada je Milan Milišić još bio živ, a Dubrovnik nenačet granatama. Bajaga je jedva došao do refrena – Ti svoje srce kriješ u koži krokodila / i gledaš me u lice sa očima civila – kada se iz dubine prostorije začuo hrapavi muški glas: „Gasi to!“
Gazda je začuđeno gledao u tipa koji je nosio kožnu rokersku jaknu, brada mu se srebrila prvim sedim vlasima. Prišao je šanku, lupio šakom po njemu i rekao: „Ovaj grad je gorio. Isključi to.“
Gazda nas je obuhvatio izvinjavajućim pogledom. Isključio je Bajagu i pustio neki britanski pop. Svi su nastavili da čavrljaju praveći se da se ništa nije dogodilo.
Konačni Dubrovnik
Sedam godina kasnije dolazim autobusom na jednodnevni izlet iz Herceg Novog. U grad ulazim na Vrata od Pila iznad kojih me pozdravlja Meštrovićev kip Svetog Vlaha. Sve je tu, i Stradun i Sponza i Kneževa palata, i onih nekoliko hiljada skalina.
Kraj maja, a sunce nemilosrdno peče. Penjem se na tvrđavu, zavirujem u senovite sokake. Borim se za mesto sa gomilom turista koja se sa kruzera valja u grad. Vodiči se nadvikuju na raznim jezicima. Lingua slava – slovinski – kako su Dubrovčani vekovima zvali svoj jezik, jedva da je prisutan u toj vavilonskoj zbrci.
Setim se teksta Milana Milišića „Pogledaj, Dubrovnik!“ iz davne 1982. „Hrpa prolaznika zaklanja vam pogled na pojedinca i na zgrade, na prozore, vrata... sve je to onaj višak koji prikriva suštinu prostora koji je Dubrovnik.“
Osamdesetih još nisu bili na pomolu ni kruzeri koji će nekontrolisano povećati dubrovački višak, ni pandemija koja će to hipertrofirano tkivo oljuštiti sa Milišićevog Dubrovnika.
Uputim se van zidina, pored Stare luke, naviše, ka bistrou Revelin. Odatle još jednom odmorim oči: brodice, tvrđave zvonici i kupole. Dva kapućina koštaju skoro deset evra. Možda bi se trebalo popeti na Srđ i odatle davnim studentskim očima pogledati grad.
Milan Milišić je zapisao da postoji mnogo načina da se vidi Dubrovnik, a jedan od njih je pesnik otkrio približavajući se rodnom gradu u avionu. Na one koju umeju da vide lepotu, promena perspektive deluje kao čarolija: „U takvim prilikama svaki put sam zapanjen, kao putnik došao izdaleka i slučajno tu zatečen jasnošću iskaza.“