Dug put Tri mudraca do Kelna

Dug put mudraca u Porajnje počinje istorijom Rimokatoličke crkve – i pasioniranom kolekcionarkom, majkom jednog cara.

Naime, godine 313. car Konstantin Veliki, vladar Rimskog carstva, objavio je Milanski edikt o toleranciji čime je hrišćanstvo postalo religija sa jednakim pravima i zabranjen progon hrišćana.

Mnogi Rimljani su se odrekli antičkih bogova i prihvatili novu veru, uključujući i Jelenu, carevu majku. Carica Jelena je planirala da pronađe sva moguća mesta i predmete koji su imali neke veze sa Isusom iz Nazareta.

U Jerusalimu je navodno, kako hrišćani veruju, otkrila njegov grob, a takođe i krst na kojem je raspet i umro. Tokom traganja za relikvijama mora da je naišla i na Tri mudraca, koji se još nazivaju i Tri sveta kralja ili Biblijski magi.

Mudraci na volovskim kolima

Hrišćani iz celog sveta ih poštuju kao mudrace sa istoka koji su pratili Vitlejemsku zvezdu do jasli u kojima je Isus rođen i odali mu počast kao novorođenom sinu Božijem.

U Bibliji se pominju kao astrolozi ili čarobnjaci, a ne kao kraljevi kako se danas slave mahom na Zapadu.

Ali bili oni kraljevi ili ne, mošti su očigledno bile dovoljno vredne da ih je careva majka donela u Konstantinopolj, današnji Istanbul. Ali, Jelena nije mogla dugo da uživa u svom pronalasku: car je mošti poklonio milanskom biskupu Eustorgiju, koji je dao da se za njih izradi mermerni sarkofag, natovario na volovsku zapregu i poslao.

Na kraju napornog skoro 2.000 kilometara dugog putovanja do Italije, životinje su se, kako se navodi, iscrpljene srušile ispred gradskih kapija. Upravo na tom mestu – barem tako kaže legenda - Eustorgijo je sagradio baziliku kako bi tamo položio kovčeg sa moštima Tri mudraca.

Sveci kao ratni plen

Njihove mošti su tu ležale preko sedam vekova – sve dok car Fridrih I, poznat kao Barbarosa, nije opkolio Milano 1162. godine.

Uz njega je bio i nadbiskup kelnski Rajnald fon Dasel, koji je bio ne samo crkveni čovek, već i carski kancelar i Barbarosin vojskovođa. Kada je italijanski grad konačno pao, Fon Dasel je zatražio Tri mudraca kao ratni plen.

„Nadbiskup je svakako razmišljao o sticanju prestiža za Keln“, kaže Matijas Deml, portparol Katedralne radionice pri kelnskoj katedrali. „Jer, tako važni sveci, koji zaista sežu u biblijska vremena, naravno da su bili od ogromne važnosti.“

„Neuporedivo blago“

Kada je 23. jula 1164. nadbiskup sa velikom svitom ušao u Keln, stanovnici grada su ga oduševljeno pozdravili. Jer, on u svom prtljagu ima skupoceni teret – a sa njim i „neuporedivo blago, vrednije od svakog zlata i dragog kamenja“, kako je sam napisao.

„Začuđujuće je da nije bilo zapisa o postojanju ovih relikvija prije 1162. godine“, rekao je Matijas Deml za DW. Samo je zvanično dokumentovan dolazak u Keln.

No, relikvije su tada postale svetski poznate jer je biskup tokom puta na sva zvona razglašavao da poseduje mošti Tri mudraca.

Filip fon Hohštaden, naslednik nadbiskupa Fon Dasela naručio je da se za ovu svetinju izgradi zlatni kovčeg. Izrađuje ga jedan od najboljih zlatara srednjeg veka Nikola od Verdana.

Potrebna je nova katedrala

Svakodnevno bezbroj hodočasnika hrli u staru katedralu u Kelnu, gde se ujutru na kovčegu otvaraju vratanca kroz koja se vide lobanje svetaca. Sveštenstvo srebrnim klještima prihvata od vernika plakete, novčiće ili čak štampane svilene tkanine kojima dodirnu svetinje.

Matijas Deml zna da bi „dodir moštiju“ trebalo da pomogne protiv mnogih zala i bolesti. „Između ostalog pominje se padavica, bolest koju danas poznajemo kao epilepsiju, ali pomaže i protiv požara u kućama, groznice, razbojnika, gusara i sličnih zala.“

Carevi i kraljevi takođe su putovali da odaju počast Trojici mudraca. Nije prošlo mnogo vremena pre nego što stara Kelnska katedrala više nije mogla da primi horde hodočasnika iz cele Evrope – tako da je bila potrebna veličanstvena nova zgrada.

I onda su 1248. godine Kelnjani počeli da grade gotsku crkvu koja priliči svetinji. Međutim, njen završetak trajao je više od šest vekova. Katedrala je završena tek 1880. godine.

„Na kraju, pitanje vere“

Mošti Tri mudraca su preživele vekove, iako se, naravno, uvek postavljalo pitanje: da li su to zaista oni? „Oni sigurno nisu bili očigledan falsifikat“, kaže Matijas Deml.

Svetinja je otvorena u 19. veku i kada su kosti pregledane, otkriveno je da su umotane u stare, vredne svilene tkanine iz Palmire u današnjoj Siriji, koje datiraju iz kasne antike.

„Dakle, ko god da je u ovom kovčegu, to su ljudi koji su poštovani vekovima“, kaže Deml. „Da li su to Tri mudraca, to je na kraju pitanje vere.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.