Dugi prsti Kine: Recite ćerki da pazi šta radi

Naslov istraživanja organizacije Amnesti internešnal sve govori: On my campus, I am afraid je zbirka svedočanstava 32 studenata iz Kinei Hongkonga na univerzitetima zapadnih zemalja.

Na primer, jedna od ispitanih osoba svedoči da je u zemlji gde studira (ne u Kini) došla na manifestaciju povodom sećanja na žrtve 4. juna kada je 1989. u Kini brutalno ugušen protest koji će postati poznat kao Masakr na Tjenanmenu.

Došla je zapravo više iz radoznalosti nego zbog političkog stava. No bilo kakvo obeležavanje tog dana je u Kini najstrože zabranjeno, pa ju je samo par sati nakon toga nazvao otac iz Kine.

Kod njega je već bila policija i rekla mu je neka poruči svojoj kćerki da se drži podalje od bilo kakvih manifestacija „koje bi mogle narušiti ugled Kine u svetu“.

Studentkinja se zaista uplašila. Nikome na manifestaciji nije rekla svoje ime, niti je poznavala nekog od učesnika.

Ali, ipak su tačno znali ko je ona, odakle dolazi i ko su joj roditelji. Poruka je bila jasna: Posmatramo te. Makar i na drugom kraju planete, možemo doći do tebe.

Najveći broj – ćuti

Ovo istraživanje prenosi iskustvo 32 studenta i studentkinja iz Kine – njih 12 studira u Hong Kongu, a ostali na univerzitetima u Belgiji, Nemačkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji, Holandiji, Švajcarskoj, Kanadi i Sjedinjenim Državama.

Brojka se može činiti malom u poređenju s blizu milion Kineza koji studiraju na Zapadu, ali Tereza Bergman iz Amnestija kaže da se oseća strah među svima s kojima su pokušali da razgovaraju.

Uprkos tome što AI i ne pomišlja da otkrije njihova prava imena, mnogi uopšte nisu hteli da govore.

Jer mnogo toga lošeg se može dogoditi i njima, a još više njihovim porodicama u Kini. „Na primer, prete im da će im oduzeti pasoš, da će dobiti otkaz, da će im biti smanjena penzija ili ograničiti školovanje drugima u porodici, sve to ako njihov član porodice koji studira u inostranstvu nastavi svoj angažman“, kaže Bergman.

Aktivistkinja ne sumnja da su službe u Pekingu saznale za njihovo ispitivanje i kineskim studentima „savetovale“ da radije odbiju razgovor.

Jer „opasnih“ tema ima mnogo, od Masakra na Tjenanmenu preko protesta protiv kineske politike u doba pandemije, pa do politike prema Hongkongu, Tibetu ili Ujgurima.

To nije prvo ispitivanje takve vrste: organizacija Hjuman rajts voč je pre tri godine objavila dokaze da se kineski studenti u Australiji nadziru i da im se preti.

Pre dve godine je organizacija Sejfgard difender izvestila da Kina praktično ima i policijske stanice u inostranstvu, odnosno službenike kojima je jedini zadatak da nadzire zemljake u toj državi.

Policajci u inostranstvu

AI je zatražio komentar i od kineskih vlasti, ali one su ignorisale upita, kaže nam Tereza Bergman. Tek iz Hongkonga je stigla neka vrsta demantija u ured Amnestija.

No aktivisti im ne veruju ni reč: jedan student koji je učestvovao na protestu pred ambasadom Kine u Nemačkoj ubeđen je da su ga nepoznate osobe pratila sve dok nije uspeo da ima umakne u podzemnoj železnici.

Isto tako tvrde i da više država zna da se na njihovoj teritoriji nalaze osobe s kineskim državljanstvom sa čudnim ovlašćenjima, ali pravno uzevši je teško nešto učiniti protiv takvih „policajaca u inostranstvu“.

Poseban problem je komunikacija studenata s rodbinom u domovini. Telefoni i u Kini posebno omiljena platforma WeChat su očigledno pod nadzorom kineskih službi.

Bergman kaže da su neki od sagovornika praktično potpuno prekinuli kontakt s porodicama da sebe i njih ne bi doveli u opasnost ako „nešto pogrešno kažu“.

Oko polovine ispitanika se plaši da se vrati u domovinu, šestoro je već odlučilo da zatraži azil u zemlji gde studiraju.

Ono što studentima iz Kine dodatno teško pada je što univerziteti i čak državne službe zemalja gde studiraju uopšte ne shvataju razmere politike zastrašivanja. Neki zato imaju psihičke tegobe i depresije.

Isto tako ne znaju mogu li ikome verovati – posebno ne svojim kolegama iz domovine.

Jer, kao u svakoj totalitarnoj državi, svima njima je čak dužnost da jave nadležnima sve osobe „sumnjivih“ stavova i gledišta. Čak i u Hongkongu je odnedavno uveden telefon gde se anonimno mogu prijaviti „neprijatelji države“.

Zahtevi Amnestija

Organizacija za zaštitu ljudskih prava traži od Kine prekid represije, ali isto tako zahteva i od univerziteta na kojima kineski studenti studiraju da više pažnje posvete ovom problemu.

Amnesti je kontaktirao 55 univerziteta u zemljama Zapada i 24 ih je odgovorilo. Postoje naznake da se uočava taj problem, kaže nam Bergman, ali to nije dovoljno.

Ugroženim studentima treba razumevanje profesora, a često i psihološka pomoć, savetovalište i čak novčanu pomoć ako im domovina uskrati podršku.

Predsednica nemačkog ogranka Amnestija, Julija Duhrov, smatra da države u kojima studenti borave treba nešto da preduzmu. „Nemačka je dužna da štiti strane studente u ovoj zemlji“, ističe Duhrov i traži od Berlina konkretne mere kako bi se smanjio strah studenata iz Kine.

„Svi pokušavamo postepeno da uživamo u našoj teško stečenoj slobodi“, kaže jedan od učesnika ankete. No on želi da se vrati u Kinu. „Usredsrediću se na pitanje ljudskih prava i nadam se da će se moja zemlja promeniti nabolje.“

*na tekstu je sarađivala redakcija DW na kineskom jeziku